Grenland i gorke trave

U vremenima u kojima se otvara pitanje u kojoj će meri daleki EU sever ostati zaista evropski, asocijacija na sumatraističke asocijacije postaje vrlo zavodljiva.

Upravo žrec sumatraizma, naš pisac Crnjanski, beše na (probranom čitalaštvu) poznat način povezan sa evropskim ,,hiperborejskim’’ severnim pojasom koji danas dospeva u centar geopolitičke i geoekonomske igre. Njegovo zapažanje da je sve na zemaljskom globusu sumatraistički asocirano (tj. u nekakvoj često neupadljivoj, ali čvrstoj vezi) kao da dobija i svoju vremensku potvrdu na tački spoja naše i njegove epohe. Kad se prislone, kao obraz uz obraz, dvadesete i tridesete godine prošlog veka uz ovo naše vreme, šta se vidi i razaznaje?

Dok je Nemačka tekuću 2026. godinu započela uz uvođenje obavezne vojne službe, Crnjanski nam – dakako iz svog vremena – tu vest dodatno ,,dosoljava’’ i na nju baca još koju staru gorku travku iz ,,herbarijuma’’ muze Klio. Da li je istorijski trenutak u kojem se zatekla Nemačka posle Prvog svetskog rata donekle sličan procesima kroz koje ona danas prolazi? Da li njeno ,,migoljenje’’ iz međuratnog versajskog stiska ima izvesnih sličnosti sa njenom današnjom fazom emancipacije od položaja koji su joj namenile sile pobednice u odavno prohujaloj 1945. godini?

,,Prefarbana Amerika''

Književnik, ali i pronicljivi novinar i diplomata, Miloš Crnjanski je u svom memoarskom delu ,,Embahade’’ ostavio interesantne podatke i zapažanja koja mogu biti od koristi pri razmatranju eventualnih sličnosti i veza između današnje i prošlovekovne slike Evrope.

Kada je mladi Crnjanski 1928. godine bio upućen u Berlin, da u tamošnjem poslanstvu Kraljevine SHS zauzme mesto atašea za kulturnu propagandu, odmah je opipao puls tadašnje Nemačke, koja je u industrijskom i arhitektonskom pogledu – prema rečima pisca ,,Embahada’’ – počela da liči na jednu modernu ,,prefarbanu Ameriku’’. Gledano očima došljaka koji je stigao iz balkanske zabiti, ta modernizacija Nemačke i Berlina bila je glavni utisak koji stranac može steći prilikom lutanja po radničkim predgrađima, po Simensovim fabrikama, po dokovima berlinskih pristaništa, prilikom čitanja statistika nemačke metalurgije, prilikom prelistavanja zakona o poslodavcima i bankama.

Već tokom prve decenije nakon versajskog poniženja, napredak privrede u Nemačkoj bio je vidan. Na drugi pogled, bila je to zemlja čiji je suverenitet imao jasna ograničenja i čija je ekonomija trpela posledice poraza iz 1918. godine. Hiperinflacija u Vajmarskoj republici (koja je 1923. godine dostigla svoj vrhunac) išla je ruku pod ruku sa obavezom otplate ratnih dugova. Sile pobednice su 1921. godine, na ime ratnih reparacija, poslale Nemcima račun na kojem je zabeležen iznos od 132 milijarde maraka. Velika versajska lupa bila je uperena na posleratne nemačke oružane snage koje behu limitirane u pogledu svoje brojnosti i sastava.

sećanja na krvavi Veliki rat počela su polako da blede. Nemci su svojom diplomatskom akcijom, prema zapažanju Crnjanskog, uspeli u tome da Evropa zaboravi ratobornog nemačkog cara Vilhelma Drugog. Nova nemačka državnička zvezda Gustav Štrezeman sa uspehom je postepeno vraćao poverenje međunarodne zajednice u njegovu otadžbinu. Tako se, malo-pomalo, klatno simpatija (i antipatija) pokrenulo ka suprotnoj strani. Miloš to vrlo upečatljivo ilustruje rečima da se na jednoj karikaturi iz tog doba, Nemačka ,,može videti kao RADNIK, sa vezanim rukama, oboren na zemlju’’. U kompoziciji te karikature, njenu poruku dodatno ističu ptice grabljivice. One tom poniženom trudbeniku ,,čupaju meso’’.

Mimikrija

Oslobađanje od takvih stega beše praćeno strpljivom dovitljivošću i mimikrijom koja je činila da neki procesi (pod sve blagonaklonijim i traljavijim međunarodnim nadzorom) liče na nešto drugo, a ne na ono što zaista jesu bili.

Jedan mudri Kinez, u potpuno drugačijem kontekstu, kasnije će reći da nije važno da li je mačka crna ili bela, sve dok lovi miševe. Budući da je sve na svetu u nekakvoj vezi, naš pisac sumatraista možda bi, iz dubina prve polovine dvadesetog veka, doviknuo da se ta istina može primeniti i na tadašnje nemačke policijske snage. Nije važno da li je ,,mačak’’ u policijskim ili vojničkim čizmama, sve dok se priprema za ono zbog čega je te čizme obuo.

Vajmarska Nemačka bila je trusna tačka nad budućim vulkanom. Crnjanski veli da je iz Berlina otišao uz prvomajske demonstracije. Brutalno ih je ugušila policija. Pisac tu formaciju raskrinkava. Otkriva da je njeno lice ,,lik vojničke trupe, što i jeste’’. Zloslutno primećuje da bi svaki Francuz, Čeh, a naročito Poljak mogao ,,nad tom policijom da zavrti glavom’’. Maska tadašnje pruske policijske odbrane skinuta je, uz opasku da to ljudstvo predstavlja samo drugu vrstu nemačke stajaće vojske. Međutim, tu kamuflaži nije kraj.

Naš ataše tu se ne zaustavlja, već dalje razrađuje formulu stavom da srž onovremene profesionalne nemačke vojske čine, u stvari, oni ljudi koji se u zvaničnoj evidenciji vode kao ,,podoficiri’’. Kad se njihovom broju doda policijski kadar, dobija se stajaća vojska od najnanje 200.000 podoficira.

Kao svoj proročki trofej, Crnjanski pred čitaoca iznosi podatak da je već krajem dvadesetih godina prošlog veka predvideo da će Nemačka, kad tome dođe vreme, stvarati veću armiju i tražiti ukidanje versajskih klauzula. Naime, on je svojevremeno prorekao da će Nemačka ,,oko godine 1932. tražiti, OTVORENO, dozvolu opšte vojne obaveze’’.

,,Prevario sam se’’, priznaje Crnjanski i šeretski dodaje da je Nemačka to tražila ,,tek’’ 1933. godine.