Nizak privredni rast je dugoročni problem srpske ekonomije. Srbija će verovatno ostati u društvu najsiromašnijih evropskih država do kraja veka. Nema nove strategije političkih i strukturalnih promena koje bi donele ubrzanje. U prevodu, ekonomija kilava, društvo u rasulu, politika na pogrešnom putu. BDP je u ogromnoj zavisnosti od nesigurnih stranih investicija. Smederevo i Bor su politički projekti koji zagađuju životnu sredinu, poslovni ambijent i radnu etiku, uklopljenu u koncept azijatskog ropstva umesto zapadnjačkog preduzetništva. Tridesetogodišnjica pada Berlinskog zida u srpskoj javnosti nije opomena na realno stanje ekonomskih parametara po kojima Srbija zaostaje za svim bivšim državama realnog komunizma, izuzev, možda, za Albanijom, koja takođe preti da će Srbiju prestići u doglednom vremenu. U oblasti liberalizacije cena, spoljne trgovine i devizne politike, Srbija se samo donekle približila uspešnijim istočnoevropskim ekonomijama, ali odbija da dalje razvija slobodne finansijske institucije podstičući strana i domaća ulaganja koja nisu u neposrednom domenu izvršne vlasti. Za razliku od postkomunističke Istočne Evrope, Srbija je i dalje na početku devedesetih u domenima privatizacije malih i velikih preduzeća, ili antimonopolske politike. Sporazum o slobodnoj trgovini s Evroazijskom unijom (Rusija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija i Kirgistan) Srbiji navodno omogućava pristup tržištu od 180 miliona ljudi.