KO JE RUŠIO BEOGRAD? KAO TAKAV

Kolaps urbanog Beograda posledica je korupcije, nekompetentnosti i inaćenja vlasti koja zastupa političke stavove manje od petine ukupnog građanstva. Na beogradskim izborima 2018. lista „Aleksandar Vučić – Zato što volimo Beograd” osvojila je 366.461 glas ili 44,99 odsto onih koji su izašli na izbore. U poređenju sa 1.606.693 upisana birača, podrška gradskoj vlasti svodi se na manje od četvrtine onih s pravom glasa. Verbalno i fizičko nasilje koje trpi većina u Beogradu bez obzira na opredeljenje, a više u skladu s prirodom svakodnevnih aktivnosti, verovatno je zasnovano i na specifičnom legitimitetu vlasti utemeljenom na podršci tranzicionih gubitnika i socioekonomskih žrtava radikalske politike iz poslednje tri decenije. Istovremena agresija na pravo na uređenu, funkcionalnu infrastrukturu i svakodnevicu, i na vizuelni identitet Beograda, takođe je posledica nepostojanja razumevanja za sistem sloboda, prava i obaveza koji se odnosi na svakoga ko sa ostalima deli skučeni gradski prostor. Gradonačelnik i njegov zamenik već raspolažu ličnom predistorijom nadziđivanja i divlje gradnje. Nije utešna istina da su sličan odnos prema profesionalnoj odgovornosti preuzeli od prethodne gradske uprave, a Đilas u Vesiću samo metastazirao. Nije utešno ni eventualno racionalnije osvrtanje na dalju prošlost Beograda, kad su gradski oci, u poslednjih pola veka i duže, pretežno delili slične osobine koje su Beograd učinile arhitektonskom i urbanističkom nakazom na rubu kolapsa, i na rubu varvarstva. Famozni Branko Pešić provukao je auto-put kroz šire urbano jezgro, a nekoliko gradskih opština izolovao izgradnjom saobraćajnih čvorišta Autokomanda i Mostar, dok je Bogdan Bogdanović zaustavio razvoj sloganom „Tramvajem u XXI vek”, gde zapravo i jesmo, zaglavljeni u raskoraku između potreba i mogućnosti, i kolektivne žrtve individualnog stanja najgodovornijih pojedinaca.