OLAKO OBEĆANA BRZINA KLJUČNE DISPROPORCIJE I ODRŽIVI RAZVOJ

Poluvekovno koncepcijsko lutanje, bezbrojni vrednosni zaokreti i eksperimenti rezultirali su nedovršenom državom u kojoj su otvorena sva ključna pitanja: teritorijalni obuhvat, teritorijalna organizacija, politički i socijalni model... Poremećeni algoritam rezultira sistemskim deficitom kao posledicom krupnih strateških disproporcija.

Kao ilustraciju navodimo samo najvažnije. Prvo, dugo je prisutna disproporcija između ukupne proizvodnje i neprekidno rastuće potrošnje. Jaz je pokrivan donacijama, doznakama, spoljnim zaduživanjem države, preduzeća i građana. Uravnoteženje smanjivanjem potrošnje koje je u toku može kratkoročno da povrati balans, ali rezultira trajnom stagnacijom. Rešenje je u porastu proizvodnje, ali ne bilo kakve. Rast proizvodnje zasnovan na raubovanju prirodnih resursa i manuelnom radu u stranim preduzećima daje privid rešenja, ali ne obezbeđuje eliminaciju siromaštva. Proizvodnja zasnovana na znanju, na visokom udelu novostvorene vrednosti, put je oporavka.

Drugo, višedecenijska disproporcija između niske domaće akumulacije i nivoa potrebnih investicija vodi u stagnaciju i besomučnu potragu za stranim investitorima. Ostaje otvoreno pitanje zašto društvo nije sklono štednji, zašto su štediše kažnjene, a dužnici nagrađeni kroz inflaciju i oprost dugova. Marginalizacija domaćih štediša, negativne kamate na štednju i istiskivanje mogućnosti za investiranje radi favorizovanja stranog kapitala Srbiju guraju u zavisni razvoj.

Treće, disproporcija između uvoza i izvoza je prirodna posledica prethodne disproporcije i uzrokuje ulazak u neodrživu spiralu novih zaduživanja. Male zemlje poput Srbije prisiljene su na povećanje učešća spoljnotrgovinske razmene u ukupnom BDP. Suština balansiranja nije u doradnim poslovima, gde rastu i uvoz i izvoz i gde je neto rezultat samo prodaja golog manuelnog rada. Struktura izvoza i udeo domaćeg znanja je ključ uspeha. Više vredi kilogram iphonea nego tona kukuruza ili krompira.

Četvrto, disproporcija između aktivnog i izdržavanog stanovništva neprekidno se pogoršava. Disbalans u kvalifikacionoj strukturi i nedostatak obrazovne i razvojne politike, u izdržavana lica svrstava i visokoobrazovane, koji masovno emigriraju. Društvo ostaje uskraćeno za ogromna sredstva utrošena u njihovo školovanje i bez njihovog radnog doprinosa.

Peto, disproporcija u aktivnom stanovništvu između zaposlenih u razmenskom i nerazmenskom sektoru takođe doprinosi obaranju performansi za razvoj. Sistem nagrađivanja i pogrešni vrednosni obrasci nasleđeni iz socijalizma odvlače ogroman deo obrazovanih prema nerazmenskom sektoru. Time se veliki deo nacije usmerava na prodaju tuđe robe i tuđeg novca, a profit se seli iz zemlje.