Pobedio je Donald Tramp! A ljudi prolaze Petom avenijom i Terazijama kao da se nije desilo da je pobedio Donald Tramp. Fraza da ,,život teče dalje’’ glupava je nesumnjivo. A da život ,,zaista’’ teče dalje, to nije ni za nijansu mudrije od te blentave fraze. I tako, ljudi teku Petom avenijom i Terazijama ,,zaista dalje’’, kao da Donald Tramp nije pobedio.
Kad bi se, danas često pominjana, veštačka inteligencija poigrala tom činjenicom kroz matricu krležijanske jetkosti, možda bi baš tako izgledao pasus kojim se oslikava sama površina stanja duha kod globalnog građanstva na početku nove kalendarske godine. Ako bi se pak zavirilo u kapele u kojima saslužuju razni moderni mislioci i vidovnjaci, tada bi se već jasno moglo uočiti da nekih bitnih izmena ipak ima u vizijama ,,konačnice’’ našeg nasušnog kapitalizma i njegove pratilje demokratije. Trampova izborna pobeda primorala je mnoge da okrenu kristalnu kuglu i ćurak naopako.
Varijacije i preumljenja
Ponekad intelektualac više ili manje odstupi od svojih (celom svetu već) obznanjenih reči. Na to ga mogu navesti raznorazne izmenjene okolnosti. Pobeda nekog kandidata na izborima ili, na primer, novonastale geopolitičke i geoekonomske potrebe carevine, čiji je podanik, mogu nagnati uglednu javnu ličnost na preumljenje. Stari, ali nama blizak slučaj austrougarskog zvaničnika Benjamina Kalaja u tom smislu vrlo je ilustrativan.
Kalaj je, naime, svojevremeno napisao knjigu o istoriji Srba u kojoj je izneo zapažanje da ,,u Bosni i Hercegovini, pod trima religijama, ima samo jedan narod – srpski’’. Međutim, stupanjem na dužnost okupacionog upravitelja Bosne 1882. godine, Kalaj je zabranio sopstvenu knjigu, jer se kosila sa novom strategijom i interesima Austrougarske, koja je (koju godinu ranije) ušla u BiH.
Za razliku od Kalajevog ,,kalajisanja’’ (bolje reći plombiranja) sopstvenog književnog dela, neki današnji globalni javni radnici i ,,slobodni’’ mislioci nisu posegnuli za tako tvrdom i drastičnom autocenzurom. Jednostavno, u svojoj misaonoj gimnastici pokazali su izvesnu gipkost i okretnost. Brže-bolje krenuli su da istrčavaju pred sâm tok stvari koji je krenuo da ih popravlja. Samopopravljaju se. Dopisuju još nešto iza odavno svojeručno napisane tačke. I sad, kod njih sve liči na jednu fleksibilnu kontrolu štete.
Iako je pre nekoliko decenija proglasio ,,kraj istorije’’ na ruševinama Berlinskog zida, iako je slobodni svet od tada seirio u konačnom trijumfu liberalne demokratije, Frensis Fukujama naknadno nam je javio da se točak istorije izgleda pomerio i da nije gotovo kad je gotovo nego kad je ... Šta? Njegova nova nedavna objava ,,gradu (Vašingtonu) i svetu’’ prst je u oko stvarnosti u koju su nas godinama ubeđivale ugledne slobodnosvetske TV stanice kojima u poslednje vreme opada gledanost. Stvarnost se preselila na društvene mreže, a mnogi biznisi na Daleki istok.
Tribunus plebis
U jučerašnjem svetu 2016. godine Tramp se učinio kao incident, kao trenutni ispad i izuzetak, koji će (kao takav) samo utabati kolotrag na kome se istorija zaglavila u prethodno dostignutom idealnom položaju. Međutim, čak i Fukujama sad priznaje da stvari baš i ne stoje tako. Čak i taj proslavljeni poeta liberalizma uviđa da je bajdenovska era predstavljala anomaliju, a da trampizam, u stvari, predstavlja novo dugoročno fabričko podešavanje. On po svoj prilici ne može poreći da je liberalizam u krizi i da su (u ,,aneksu’’ kraja istorije) nastupila nekakva vremena u kojima je njegova pređašnja ,,eshatološka’’ vizija postala zrela za izvesna preispitivanja i podešavanja.
Iako su ,,zdravstveni’’ nalazi prve ekonomije Zapada prilično uredni, pažljiviji pogled kroz socijalno-ekonomsku prizmu čini razumljivim novembarsku odluku američke tihe većine. Fukujama smatra da većina glasača iz radničke klase jednostavno nije marila za tvrdnju da Tramp predstavlja ,,pretnju liberalnom poretku, kako domaćem tako i međunarodnom’’. Prema Fukujami, mase običnih Amerikanaca nisu bile zadovoljne sistemom slobodne trgovine koji im je ugrozio egzistenciju i stvorio novu klasu superbogatih. Kod tihog ,,običnog’’ Amerikanca izgleda da je to nezadovoljstvo začinjeno i osećanjem da su mu progresivne elite okrenule leđa, dok su istovremeno svu svoju brigu usmerile prema strancima, manjinskim grupama i životnoj sredini.
Nesumnjivo, republikanci svoju pobedu duguju stamenom živom zidu, svom tvrdom jezgru sazdanom od belih birača iz redova preostalog američkog klasičnog radništva. Premda Tramp stiže iz visokog društva, ti birači su dobro razumeli šta on govori, a biće da je njegova ,,svilena toga’’ postala neočekivano prihvatljiva i drugima. Postao je tribun plebejaca, čak i onih plebejaca koji potiču iz ,,afro i latino’’ sredine. (Izgleda da je ujedinjujuće osećanje pripadnosti američkoj radničkoj klasi postalo važnije od novolevičarskog potenciranja rasnih i drugih razlika.) Ni oni nisu odoleli pozivu za okupljanje pod američkim orlom i viziji u kojoj je njihova domovina ponovo velika. Velika, zdrava i lepa, kao na nekoj idiličnoj starinskoj ilustraciji stvorenoj olovkom i četkicom Normana Rokvela: pred kućom parkiran dobar veliki automobil domaće proizvodnje, a na još većem travnjaku između kuće i automobila – igraju se deca. Da, Sveta porodica.
U svakom slučaju Tramp je ponovo pred vratima, a ovog puta nekako je ,,ličan’’. Prema prognozama u mejnstrim medijima, ta njegova pobeda jednostavno nije mogla da se desi, naročito ne u tako ubedljivoj meri. Mnogi se pitaju može li on sada (tako ,,ažuriran’’) biti ,,trampskiji’’ i žešći od onoga iz prve epizode. Reč je o drugom mandatu. Trećeg biti neće. U takvim prilikama, kako nam se to često predočava, ne organizuje se takmičenje u simpatičnosti, nego rad na ostavljanju traga u istoriji. Uklesivanje u kamen i vojevanje za amanet. I to sve začinjeno izvesnom verom u ,,znak’’, u višu promisao, kako to neretko biva kad vam metak onako ovlaš okrzne uvo.
Biće interesantno pratiti kako će na sve to odreagovati tržište nekretnina, tj. koliko će nekima postati skupa i mišja rupa.