Maskenbal na ringišpilu

Kao otac danas poznatijeg Slobodana Jovanovića, Vladimir Jovanović jedan je iz reda ,,žrtava’’ ostvarenog naloga starih Grka, koji glasi: budi veći od svoga oca.

Vladimir Jovanović (1833 – 1922) , kao takav, pred mnoge može iskrsnuti iz senke svog velikog sina, kao iznenadni ,,poklon’’ iz nekog zabitog ćoška biblioteke, pa se može učiniti da njegova neočekivana pojava ,,naknadno’’ čini brojnijim tabor naših starih intelektualaca.

Mesto profesora političke ekonomije na beogradskoj Velikoj školi nije bilo dovoljno da se ispuni jedna izuzetna sudbina. Tokom svog dugog životnog veka Vladimir Jovanović bio je i predsednik Srpskog učenog društva, i novinar, ali i uhapšenik, i ministar, dakako i političar – jedan od prvaka Liberalne stranke. U nedekadentnom srpskom društvu njegovog vremena, nacionalna emancipacija stajala je u samim temeljima slobodarstva. Za ondašnjeg učenog srpskog liberala – nauka, nacija i sloboda išle su ruku pod ruku.

U trenutku u kojem su se beogradskim ulicama još uvek valjali odjeci narodnog nezadovoljstva zbog austrougarske aneksije Hercegovine i Bosne, V. Jovanović prikupio je dovoljno intelektualne staloženosti da stavi na papir ono što je stajalo na srcima mnogih njegovih sunarodnika. U svom tekstu pod naslovom ,,Problem Bliskog istoka i pangermanska opasnost’’ (napisanom 1909. godine) on se priseća početaka opasnog balkanskog zapleta.

Sanstefanske senke

Što se zapadnih sila tiče, u onim vremenima izgleda da nije bilo dovoljno osujetiti pokušaj stvaranja Velike Bugarske. U okolnostima otvorenog Istočnog pitanja, pristupilo se pomalo nervoznom velikom spremanju i zapadnih delova regiona.

Sa svoje vremenske tačke, pri kraju prve decenije dvadesetog veka, Jovanović kaže da se pre trideset godina Evropa ,,nije bojala ničega toliko, koliko videti veliku slovensku silu [carsku Rusiju] kao gospodara u Carigradu''. Ukazujući na (i danas) notorno ishodište takvog kursa, naš pisac dodaje da su ,,austrougarski intriganti’’ uspešno širili priču o opasnosti od ,,velike Srbije’’ kao balkanskog punkta uticaja ruskog dvora. Pri izboru između slovenskog i germanskog ,,zla’’, austrougarski prodor na zapad Balkana izgledao je kao razuman izbor manjeg.

Načinjen izbor, pored geopolitičkih, proizveo je i geoekonomske posledice. Kroz cvikere ondašnjeg srpskog intelektualca zapaža se i na tom planu potpuni preokret. Naime, pre okupacije Bosne i Hercegovine, Beč je gubio trke na balkanskim tržištima i ,,mnogo stradao’’ od engleske i francuske konkurencije. A zatim, pošto je stekla geografski položaj jedne balkanske države, Austrougarska je ,,uzela u svoju ekonomnu sferu zapadne balkanske zemlje, i od tog doba njeni trgovci i manufakturiste preuzimaju mah na balkanskim tržištima o trošku ingleskih i francuskih’’. I ne samo to.

Vladimir Jovanović primećuje da će se aneksijom bosanskohercegovačkih prostora (nakon njihove prethodne okupacije 1878. godine) položaj Crno-žute monarhije dodatno utvrditi na Balkanu. Sa svoje posmatračke busije, u davnoj 1909. godini, on zapaža da će prvi plod te promene biti zaključivanje trgovinskih ugovora između Austrougarske i balkanskih državica. A ti aranžmani biće ,,bez sumnje sračunjeni na monopolizovanje balkanskih tržišta za robu Austrougarske, čija ekonomna politika, kao i ona nemačka, jeste protekcionistička’’.

Stavljajući u drugi plan ratničke sentimente velike susedne carevine, srpski političar i mislilac dodaje da ,,nije apsolutno nužno za Austriju da smišlja neposredno osvajanje balkanskih zemalja’’. Prema njegovom mišljenju, za ostvarivanje njenih ciljeva dovoljno bi bilo uspostavljanje Balkanskog carinskog saveza u kojem bi Beč vodio glavnu reč.

Svetost ugovora

Vrhunska mudrost civilizacije, kako tvrdi Jovanović, jeste ,,da se poštuje pravo, ne iz samoživog interesa, nego zato što je ono pravo’’!

Da evropska istorija nije ni prav ni krivudav put, već po svoj prilici vrteška čiji ,,članovi posade’’ od epohe do epohe samo menjaju kostime i maske, možda potvrđuju i Jovanovićevi redovi koji – nama današnjima – nude i više od onoga što je pisac svojevremeno hteo da kaže. Jovanović svakako nije vidovnjak, već analitičar i kritičar prilika svog vremena, pa je ponešto od toga što se danas može ,,pronaći’’ u njegovom tekstu verovatno samo stvar preterano kreativnog čitanja usredsređenog na dokazivanje teze da se istorija ponavlja.

O tome kako je Berlinski ugovor iz 1878. naposletku skliznuo u aneksiju 1908. godine (uz današnje zavodljive čitalačke aluzije na aktuelno moguće dejtonsko puzeće verolomstvo) Jovanović kratko i jasno kaže sledeće: ,,Uspeh Austrije dokazuje da narodi ne mogu računati na svetost ugovora.’’ Naravno, naš davno upokojeni pisac nije kriv što je čitan i u 2023. godini i što njegove rečenice nekima danas mogu zazvučati tako kao da ,,sve je isto, samo Oskara Poćoreka nema’’. Čitaocu nagnutom nad provokativnim štivom (dakle, trenutak ga čini takvim), istorijske distance između nekadašnjih i sadašnjih balkanskih Togoa i Gabona postaju krajnje sumnjive, a smena epoha prividna.

Vrhovima dvostrukog pera, kroz uzak prored između teoretisanja jednog mislioca i amaneta jednog patriote, Vladimir Jovanović zabeležio je sledeće: ,,Po prirodnim i opštim načelima pravde i čovečnosti Bosanci i Hercegovci imaju pravo da sami rešavaju o svojoj sudbi. Što im u svakom slučaju treba priznati, jeste: pravo da slobodnim glasom odrede osnovu svome političkom preobražaju. [...] Bosanci i Hercegovci neće nikad dopustiti da se oni smatraju kao apsolutna imovina jednog gospodara. A mora se napomenuti da se pitanje o Bosni i Hercegovini tiče interesa celokupnog Srpstva, koje broji oko 10 miliona duša. Aneksija tih dveju oblasti protivu volje njihovih stanovnika, i suprot neotuđivih prava, kojima je Tvorac njih kao ljude obdario, značila bi rastrzanje srpskog naroda, rastrzanje onakovo, kakovo bi bilo kad bi se jednome čoveku živome otkidali delovi jedan od drugoga. [...] Gde je pravo jednog naroda na slobodni nacionalni život opasno ugroženo, tu preovlađuje načelo samoodbrane. Kad koja zemlja bude nasilnički aneksovana, ona očito i u svako doba ima pravo pokušati da izvojuje sebi slobodu. Tu interesovani narod sam određuje u kojoj je razmeri izazvan.’’

Od takvih razmatranja prava naroda do pogleda u kristalnu kuglu katkad nema ni pola koraka, pa intelektualac ipak može da ispadne i vidovit. Jovanović je to zapisao tek koju godinu pre nego što će Sofija Hotek, vojvotkinja od Hoenberga, sa svojim mužem Francom Ferdinandom jednog lepog junskog dana posetiti Sarajevo.