Podsetićemo, Velika Britanija nije jedan od osnivača Unije, ona je 1973. godine (zajedno sa Irskom i Danskom) postala njena članica. Stupanje u članstvo nije bilo jednostavno, jer je dva puta zaustavljano, pre svega zbog stava tadašnjeg francuskog predsednika Šarla de Gola da Britanija ne može da se uklopi u zajedništvo koje se tada stvaralo. Ni samo članstvo nije bilo jednostavno ni za Britaniju niti za EZ, kasnije EU, niti njene države članice. To se odnosi na vrlo teške pregovore o poljoprivredi, kreiranje regionalne politike kao odgovora na disbalans u pristupu tadašnjim razvojnim sredstvima Zajednice, neprihvatanje nekih zajedničkih politika (socijalna je bila prva od njih) i čuvenu raspravu o rabatu i povraćaju sredstava iz budžeta EU u budžet UK.
Izlazak Britanije otvoriće veliki broj rasprava o posledicama prvog istupanja iz članstva nakon što je Ugovor iz Lisabona, uvodeći sada već čuveni član 50 u Ugovor o EU, takvu mogućnost dao, s nadom da nikada neće biti ostvarena. Zato je i namera bila da način i procedura istupanja iz članstva budu nedorečeni, s jasno izraženim stavom da do istupanja bilo koje članice nikad neće ni doći.
Nakon referenduma i odluke o napuštanju EU, niko zapravo ne zna kako dalje. Plan za izlazak iz te situacije, očigledno, ni jedna ni druga strana nisu pripremile, te se zato tek sada počinje razmišljati o toku i sadržini pregovora o pristupanju. Sve se češće čuje da će to zapravo biti „obrnuto proširenje“, kako bi se u poznate okvire stavilo razmišljanje o rešenjima. To zapravo znači da će predmet pregovora, za razliku od pregovora o pristupanju, gde je osnovno pitanje kada će država kandidat biti u stanju da harmonizuje svoje pravo, politiku i standarde sa onim koji postoje u EU, ovde biti otvoreno pitanje kada i kako će Britanija razdružiti svoje pravo, politiku i standarde od EU, i kako će se to odraziti na dostignuti stepen integracije ostalih 27 država članica.
Zapravo, o celokupnom acquis-u niko previše ne razmišlja, jer je u fokusu pristup jedinstvenom, unutrašnjem tržištu EU. Kako je premijerka Mej vrlo jasno objasnila, za Britaniju je prihvatljiv dogovor o slobodnoj trgovini, a ne kompromis o slobodnom tržištu, kako bi kompanije imale maksimalnu slobodu da trguju i funkcionišu na evropskom tržištu, ali bez dopuštanja slobode kretanja radne snage za građane članica EU, i svakako bez jurisdikcije Evropskog suda pravde.
Sasvim je sigurno da je početna pozicija Unije da neće dozvoliti Britaniji da ona bude ta koja će birati šta joj od acquis-a odgovara, a šta ne, i da će učešće u jedinstvenom tržištu značiti da mora učestvovati i u obezbeđivanju sredstava za njegovo funkcionisanje, odnosno, uplaćivati u budžet Unije. Takođe je sigurno da se, ako do dogovora ne dođe, kako kaže član 50, automatski prelazi na način trgovine koji je u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije, kojoj su članice i UK, ali i EU – to znači ista pravila spoljne trgovine kao i sa, na primer, Ruskom Federacijom!
I druge opcije postoje, ali nijedna se ne može primeniti u čistom obliku. Tako model koji je svima najpre pao na pamet, model odnosa koji EU ima sa Evropskom ekonomskom oblašću, pre svega Norveškom, podrazumeva i slobodno kretanje radne snage, što Britanija isključuje kao mogućnost. Model odnosa Unije sa Švajcarskom, zasnovan na brojnim bilateralnim sporazumima, nije pak prihvatljiv za samu EU jer se (kao u slučaju referenduma u ovoj državi o imigrantima) bez njenog uticaja stvari mogu znatno promeniti. Moguće je dogovorima predvideti i niži nivo integracije, carinsku uniju, kao u slučaju Turske – to bi za Britaniju značilo samostalno pregovaranje o sporazumu o slobodnoj trgovini sa svim partnerima koje je imala kao članica EU, što je stavlja u veoma neravnopravan položaj onoga kome je do sporazuma više stalo.
Rešenje bi mogao biti i sporazum o slobodnoj trgovini između EU i UK, poput našeg Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, ili Sporazuma o partnerstvu, ili Sporazuma o trgovini, nedavno zaključenog sa Kanadom. To bi dalo osnova članicama EU da od Britanije zahtevaju da u sporazumu mora biti predviđeno momentalno usaglašavanje s novim pravilima EU prava, ali i kontrola i nadgledanje njegovog sprovođenja.
Sve to već sada govori da će pregovori biti dugi i veoma zanimljivi. Tokom njih, moguće je da pozicija evrozone bude ojačana zbog toga što njen najveći protivnik više ne može da utiče na ovu politiku. Ima naznaka da bi suočavanje sa izlaskom Britanije iz članstva vodilo u pravac jačanja integracije, pre svega od strane Nemačke i Francuske. To je veoma teško jer u uslovima snažnog evroskepticizma, jačanja populizma i ultradesnih snaga, ne samo u članicama već i u Evropskom parlamentu, snažan zaokret bi izazvao veliki otpor javnog mnjenja.
Na kraju, bilo bi, ipak, potpuno jednostrano reći da Britanija nije imala značajno mesto u evropskom projektu, jer je ubrzo nakon stupanja u članstvo postala deo osovine (Berlin-Pariz) koji je kreirao i unapređivao različite evropske politike, i da je Unija danas kakva je, pre svega kao ekonomska supersila meke moći, rezultat i članstva i uloge Britanije. Pa i samo unutrašnje tržište, za nju i danas toliko važno.