NOVO PREDUZETNIŠTVO U EVROPI

Globalna ekonomska kriza, koja je izbila 2008. godine, ustoličila je u Evropi klimu pesimizma i nepoverenja u sistem, koja u različitom intenzitetu traje do danas. Ova kriza, bolje rečeno nova realnost, manifestuje se na razne načine: od populizma i ksenofobije u političkom životu, preko slabije privatne potrošnje i nižih poslovnih očekivanja, do poziva na protekcionizam u vođenju ekonomske politike. 

Kako je u osnovi ekonomska kriza dovela do društvene krize i krize sistema? Globalna ekonomska kriza je u Evropi gotovo momentalno proizvela krizu javnog duga. Usled velikih razlika između država članica EU u razvojnim ciklusima, kao i u predlozima za rešavanje krize javnog duga, došlo je do političke i institucionalne krize u Uniji. 

Ona je danas vidljiva kao paraliza odlučivanja i pribegavanje referendumima država članica o statusnim pitanjima. Jasna je hronološka, logička i kauzalna veza između globalne krize iz 2008. i krize sistema 2016. godine – bregzit i izbor D. Trampa za predsednika SAD su najekletantniji primeri. Međutim, uprkos negativnim političkim i ekonomskim trendovima u Evropi, ispod površine se odvija tiha revolucija u društvu, koja dovodi do brojnih pozitivnih promena u shvatanju uloge države, preduzetništva, lične inicijative i civilnog sektora.

Usled ove krize poverenja u sistem, pojedinci, naročito mladi, sve više se okreću međusobnom umrežavanju bez posredovanja države i tradicionalnih finansijskih institucija, u cilju ostvarivanja kako altruističkih težnji tako i poslovnih ideja. Za razliku od situacije u Srbiji, bavljenje politikom više nije viđeno kao način da se pojedinac realizuje, već pojedinci traže emancipaciju i društvenu ulogu pokretanjem inovativnog ili porodičnog biznisa, najčešće u formi start-apova.  

Za razliku od ideja društvene revolucije iz 1968. godine, koje su dovele do izgradnje koncepta o državi zaštitnici, poslednjih godina na delu je obrnut intelektualni trend: pojedinci državu sve češće vide kao prepreku za ostvarivanje ličnih težnji i inicijativa. Mladi u Evropi sve manje se oslanjaju na zapošljavanje u javnom sektoru, na koncept posla za ceo život, kao i na bilo kakva ekonomska očekivanja od države. Naglasimo ipak da je ovaj trend moguć tamo gde je država već izgradila infrastrukturu i omogućila pojedincu da se emancipuje. 

Nastoji se da se posredovanje države u biznisu izbegne kroz tri relativno nove forme delovanja: socijalno preduzetništvo, participativno finansiranje (crowdfunding) i mikokreditiranje. Najinteresantniji za našu javnost bio bi crowdfunding. 

Participativno finansiranje, ili crowdfunding, jeste način prikupljanja sredstava za određeni poslovni poduhvat direktnim kontaktom, s jedne strane preduzetnika, a s druge strane malih investitora. Ovaj kontakt se ostvaruje preko internet platformi, koje za svoje posredničke usluge naplaćuju određeni procenat od podignutih iznosa, najčešće 5-10 odsto. Ovakvom tipu poslovanja pogoduje ne samo klima nepoverenja u sistem i tradicionalne finansijske institucije već i negativna kamatna stopa u zapadnom svetu. Umesto da štede u bankama, mali investitori odlučuju da finansiraju konkretne projekte kroz crowdfunding. 

Samo u Francuskoj, koja važi za zemlju socijalne tržišne privrede, s velikim javnim sektorom i percepcijom države kao zaštitnice, trenutno postoji blizu 40 internet platformi za crowdfunding. U toku ove godine skoro tri miliona pojedinaca je na ovaj način finansiralo određene projekte, a ukupna vrednost prikupljenih fondova procenjena je na preko 300 miliona evra. 

I preduzetnici iz Srbije već nekoliko godina koriste ovaj tip finansiranja, uglavnom preko većih američkih platformi, za finansiranje projekata u oblasti informacionih tehnologija ili primenjene umetnosti. Nedovoljna informisanost i internet pismenost, nemogućnost korišćenja Pejpala, to što ne postoji partner u inostranstvu ili postoji manjak poslovnih ideja neke su od ključnih prepreka za domaći biznis na ovom terenu. Problem je i činjenica da država nije izgradila elementarnu infrastrukturu (robnu, informatičku, obrazovnu), bez koje je veoma teško pokrenuti ozbiljniji biznis i napraviti pare u Srbiji. 

Dok neki novi vetrovi duvaju u Evropi, mi ponovo snosimo rizik da ostanemo skrajnuti. Preduslovi za uspeh su pak jednostavni – razvojna politika države i preduzetnički duh pojedinca idu ruku pod ruku, a ne nasuprot jedan drugom. Dobra instrastruktura i ekonomske slobode su dobitna kombinacija za uspeh kod nas, ukoliko ne želimo da postanemo zemlja jeftine i neobrazovane radne snage. Nažalost, trenutno stanje, s primitivnom infrastrukturom i zavisnim pojedincima, odgovara ovom drugom scenariju.