Nebojša Bradić: DINAROM U KULTURI DO ZDRAVE NACIJE

Kada pogledam sopstveno stvaralaštvo i investicije, odgovor na pitanje šta mi je kapa u jednom, a šta u drugom uvek nalazim u tome da je to nešto u šta čovek investira – unutra. Nalazi se u meni, to ne vidim spolja, što znači da ne mogu da ga materijalizujem i pokažem. To, dakle, ne merim uzimajući u obzir koliko sam u to uneo. Ni život ne merim godinama koje sam živeo, ni time koliko ću još uložiti u proces stvaralaštva, već time koliko je ostalo. Čini mi se da je ostalo puno toga, ali i da sam puno toga ostao i dužan, a verujem da ću to uspeti da uradim, konstatuje u intervjuu za Srpsku ekonomiju glavni i odgovorni urednik kulturno-umetničkog programa Radio-televizije Srbije, renomirani pozorišni reditelj Nebojša Bradić. U karijeri beleži niz rediteljskih poduhvata i pozicija upravnika pozorišta, ali ministarski portfelj u Vladi Srbije za kulturu i informisanje. Pogled na početke nosi i sećanje na prvi angažman i prvi zarađeni novac.

“Bilo je to 1977, kada sam asistirao na predstavi Pučina u režiji Dejana Mijača u JDP. Taj novac mi je bio dragocen jer mi je omogućio da tog leta odem na Dubrovačke letnje igre”, kaže Bradić.

Svaki umetnik ima svoj investicioni izazov. Šta je vaš?

– To pitanje se direktno vezuje za prethodno. Koliko čovek investira u svoj doživljaj, iz čega proizilazi i određeno simboličko značenje i iskustvo, nešto je sa čim stalno rastete. Odlazak na određenu pozorišnu predstavu na londonskom Vest Endu ili na Brodveju svakako je investicija koja traži mnogo novca i fizičkog angažovanja, ali ono što iz tog događaja možete da prenesete svojim kolegama i da sačuvate za sebe je mnogo dragocenije nego ono što potrošite za put, hotel i ulaznicu. Ove zime svoj mali odmor sam iskoristio da u Londonu, za pet dana boravka, vidim pet izložbi priređenih u tamošnjim muzejima i galerijama. To što sam video, zaista je veliko kulturno nasleđe, koje još uvek u sebi nosim i koje me ispunjava.

Kao jedan od čelnih ljudi na RTS-u sada realizujete projekat o Nemanjićima, a ranije ste organizovali niz drugih projekata i manifestacija, poput Festivala igre. Postoji li nešto što jurite, a nikako da stignete?

– Da (smeh), ali taj projekat će doći, sigurno. Nemanjići su zaista izuzetan projekat, koji u ovom vremenu na neki način treba da bude tačka od koje ćemo, siguran sam, računati televiziju na drugi način. Raditi istoriju Srbije u igranoj seriji od dvanaest epizoda prvi put veliki je izazov i za autore i za samu televiziju. I ništa posle toga neće biti isto. Verujem da će upravo taj projekt biti jedna od onih mera u kojima se svi mi ogledamo. Vrlo sam zadovoljan što smo u minulom periodu realizovali nekoliko projekata, i u kulturnom i u dramskom programu, a posebno me je obradovao TV film o Petru Kočiću, koji je u našoj produkciji radio Goran Marković.

Kako je bilo doći do novca kad je televizija non-stop u dubiozi, a takav projekat ipak zahteva sredstva?

– Što se tiče finansija, uveren sam da svaki dobar projekat prepoznaju ljudi koji su raspoloženi da se uključe. U tome ne vidim nikakav problem, bilo da se radi o javnom novcu, bilo o parama sponzora, partnera. Veoma su važna, na osnovu rada na projektu o Nemanjićima, ta dragocena iskustva, a ostaće veliki fundus u posedu RTS-a: kostimi, oprema, scenografija, oružje, što će sutradan biti značajan deo naše ponude za filmsku i TV industriju. To će u Srbiji, pored dobrih lokacija i uslova, biti ono što ćemo moći da ponudimo strancima, kako bi snimali kod nas. To je investiranje u budućnost. Ovaj projekat može da bude primer kako industrija može da se razvija u okviru javnog servisa, odnosno kako javni servis daje podsticaj za razvoj industrije.

Kako se umetniku vašeg renomea čini to što veliki deo konstruktivne energije usmerava na traženje sredstava da se realizuje neki projekat?

– Traženje sredstava je jedna od stvari sa kojom ste bliski od trenutka kada ulazite u oblast umetnosti. Ako to čovek nema, onda verovatno neće opstati u tome. Sama činjenica da je neko darovit i vešt u toj oblasti, ili čak u potvrđenoj oblasti u kojoj se kreće, nije dovoljna garancija da će se u svemu tome trajati. Niti je u ovim uslovima samo jedna karijera dovoljna ili dobra da bi čovek mogao da obezbedi svoje prisustvo. Baš zato što smo mi mali jezik, mala kultura, potrebno je da imamo svest o tome da ovu oblast moramo da proširujemo i da u nju moramo da uključujemo mlade i nove ljude, ali i one sa strane, da bismo napravili mrežu održivosti, kao i mrežu koja bi mogla da nas prevede u neko vreme koje dolazi. Dakle, talenat za traženje novca nije ništa posebno, s tim ste već na neki način u igri kada odlučite da uđete u umetničku oblast.