Brazil je drugi najveći proizvođač biogoriva na svetu posle SAD. Proizvodnja biogoriva u Brazilu bi mogla da se poveća za više od 40 odsto bez zauzimanja dodatnih površina zemlje, rezultat je studije koju je sproveo Poljoprivredni univerzitet u Beču u saradnji sa istraživačima iz Brazila, Švedske i Belgije. Ovaj model bi mogao da se primeni i van Brazila i time doprinese postizanju globalnih klimatskih ciljeva.
Šećer se dugo smatrao jednim od najvažnijih izvoznih proizvoda Brazila. Od 70-ih godina prošlog veka šećerna trska se prerađuje i za proizvodnju etanola koji se od tada koristi kao gorivo u brazilskim vozilima. Zbog globalnih klimatskih ciljeva i smanjenja emisije ugljen-dioksida u sektoru transporta mnoge regije u svetu, a posebno Evropa, od 2000-ih godina sve više polažu na obnovljiva goriva. U međuvremenu se za proizvodnju etanola u Brazilu koristi 40.000 kvadratnih kilometara poljoprivrednog zemljišta, što otprilike odgovara polovini površine Austrije.
Proizvodnja šećerne trske i etanola je usled potražnje za poljoprvrednim zemljištem u dirketnoj konkurenciji sa proizvodnjom hrane i stočne hrane. Osim toga gajenje monokultura velikih razmera donosi niz ekoloških opasnosti. Uzgajanje šećerne trske u predelima poput Amazonije se još uvek može sprečiti, ali istiskivanjem pašnjaka doprinosi krčenju prašuma. S obzirom na prognoze naglog porasta potražnje kako za obnovljivim gorivima tako i za raspoloživim zemljištem studija postavlja pitanje kako se ova dilema tehnološki efikasnije može rešiti u budućnosti?
„Proizvodnja etanola trenutno stvara velike viškove ugljen-dioksida prilikom fermentacije. Kada bi vodonik bio dostupan mogao bi da se kombinuje sa ugljen-dioksidom za proizvodnju metanola“, objašnjava Luis Ramirez Kamargo, prvi autor studije sa bečkog univerziteta. Metanol se koristi pre svega u hemijskoj industriji, ali bi u budućnosti mogao da se koristi u brodskim motorima. Vodonik se može dobiti na održiv način tako što bi se uređaj za elektrolizu, za dobijanje vodonika, napajao električnom energijom iz solarnih ili vetroelektrana. Ako bi se jedan mali deo plantaže šećerne trske iskoristio za kombinovano postrojenje solarne i vetroelektrane, sinteza ugljen-dioksid iz prozvodnje etanola i vodonika bi stvorila metanol. „Uspeli smo da pokažemo da ova kombinacija omogućava povećanje proizvodnje od 43 odsto bez korišćenja dodatnog zemljišta“, dodaje Ramirez Kamargo.
Da bi ova tehnologija bila uspešna neophodno je izgraditi elektrane, uređaje za elektrolizu i skladišta za ugljen-dioksid i vodonik.
„Naša analiza je pokazala da klasično korišćenje bioenergije u kombinaciji sa savremenim tehnologijama proizvodnje vodonika ima veliki potencijal za uštedu zemljišta. Na ovaj način se mogu očuvati biodiverzitet i tradicionalno korišćenje zemljišta, i smanjiti konkurencija u proizvodnji hrane. Da bi se to ostvarilo mora postojati politika koja aktivno štiti i promoviše alternativno korišćenje zemljišta“, izjavio je Johanes Šmit sa Instituta za održivi ekonomski razvoj Poljoprivrednog univerziteta.