Glas!/The Voice! je nova politička organizacija nastala u opustošenom javnom prostoru. Suočavamo se s najopasnijom društvenom krizom od početka raspada Jugoslavije. Ta kriza je u isključivoj odgovornosti vlasti koja političku kulturu nasilja smatra svojim neporecivim pravom i dugoročnim interesom. Srbija se suočava s novom međunarodnom izolacijom i dok deo opozicije nosi vešala i urla „Kosovo”. Zabrinjavajuća je spremnost establišmenta da saučestvuje u Vučićevom oklevanju pred potrebom da Srbija postane deo evroatlantske civilizacije, i u povratku u pećinsko doba. Vreme divljaštva i huligana pokušali smo da prekratimo Petog oktobra, ali bez snage za Šesti.
SNAGE ZLA
Nikad nisam pisao o sebi. Ali se s ponosom sećam svih s kojima sam sarađivao u Đinđićevoj Demokratskoj stranci, koja više ne postoji. I u Liberalno demokratskoj partiji koja kao da ne želi da postoji. Naši rezultati su impresivni ako se uporede sa snagom zla s kojim smo se borili. Ali rezultati gotovo da su nevidljivi: u toj meri je zlo ponovo oživelo u reinkarnaciji zločinačkog poretka koji je Vučiću postao nova zona komfora pred odlukama koje su teške samo za patološke neprijatelje sloboda, demokratije i zdravog političkog razuma. Rezultati gotovo da su nevidljivi pred potrebom našeg društva da bude otvoreno i tolerantno. Da ukida granice umesto da razgraničava. Da Srbija bude deo veličanstvenog evropskog projekta koji je doneo trajni mir, prosperitet i globalnu izvesnost opšteg opstanka.
Ako ovako nastavimo, Srbija, bilo kakva, neće postojati u XXII veku. Vojvodina će otići kao Slovenija, koja je danas od Srbije tri puta bogatija. Hrvatska je dva puta bogatija, pa i takva klimava, na rubu opstanka pred demografskim kolapsom, koji je i kolaps Srbije, u uzaludnim pokušajima podele Bosne, a ta politika je izvor nesreće i Srbije i Hrvatske. Nastavak ovog političkog puta dopušta samo apokaliptična predskazanja. Toga su možda svesni svi koji odlaze, bez potrebe da se osvrću, dok ostajemo i bez one emotivne energije koju je Srbija, u svojim ljudima, decenijama unazad slala u rasejanje.
KOSOVSKA ZAMKA
Saradnja vlasti i dela opozicije s Rusijom i Kinom opominje da ovde nikad nije pao komunizam, i da su u komunizmu ti mistični „koreni” svih političkih poremećaja koji nas održavaju u izolaciji, mržnji i paranoji. U partijskim i državnim čistkama (1972, 1987) komunizam je u Srbiji lišen reformskih potencijala, onih koje su Slovenija i Hrvatska očuvale zahvaljujući razvijenijoj gradskoj kulturi, institucijama građanskog društva, i uspostavljanjem strateške saradnje sa evroatlantskim svetom. Jedina čistka koja nije uspela bila je ona iz 1948. kad smo kao društvo i politička kultura propustili da se suočimo s ruskim mitom i sovjetskom utopijom. Još uvek nismo stavili tačku na proces razaranja jugoslovenske zajednice, lišeni hrabrosti i snage da se pridružimo evropskom poretku, time i jugoslovenskim susedima koje posmatramo isključivo u svetlosti mržnje, prezira ili zavisti. Kosovska zamka je jedina izvesna perspektiva budućnosti u kojoj ćemo nestati. Rusija i Kina presadiće nam sve svoje najgore osobine, dok nam je teško da budemo Evropljani koji su pretežno obični, skromni, vredni, ambiciozni. Saradnja s Rusijom i Kinom je kvislinški projekat koji je Srbiju isturio u njihovim sukobima sa evroatlantskim svetom. U tome drugom Hladnom ratu možda će svi, osim nas, biti dobitnici, a Srbija ostati sistemsko ruglo koje uporno donosi pogrešne odluke, i kad uopšte donosi bilo kakve jasne odluke.
NATO PROSTOR
Dok ulazimo duboko u XXI vek, nemamo više vremena za prenemaganje i inovacije. Našem društvu potreban je povratak u jugoslovenski prostor kako bi se razvijale institucije, investicije, trgovina, obrazovanje, ljudski susreti i lična saradnja. Da bi ceo taj prostor bio miran, uređen, otvoren i slobodan, mi imamo političko-bezbednosni okvir koji nudi NATO, a NATO je izbor svih naših suseda, sa svih strana, bez obzira na istorijsko poreklo i kulturu. Crna Gora i Severna Makedonija već su donele strateške odluke koje su za nas ohrabrenje, i u najvišem javnom interesu. Naše društvo, s celim jugoslovenskim prostorom, i dalje ima šansu da institucije, politiku i ekonomiju uvede u mapu evropskog puta koju konkretizuje 35 poglavlja u pregovorima s Evropskom unijom. Na taj put se Srbija sama obavezala, ali i odustala u nedostatku znanja, hrabrosti i energije da se suoči sama sa sobom. Evropska integracija je unutrašnja, a ne spoljna politika. Nijedna unutrašnja politika neće doneti trajni mir, dobre promene i optimizam kreativne energije ako ne otvorimo sve naše granice, prevaziđemo sva naša ograničenja i počnemo da se osećamo srećnim i uspešnim poštujući slobode drugih kao sopstvene.