PROKLETA AVLIJA

Srbija je prokleta avlija, ona iz Andrićevih spisa, apsana s mirisom truleži i pokore, u kojoj, opasani zidom, zajedno žive grešnici i pravednici, dželati i žrtve, lopine i poštenjačine, raja prljavih ruku i ljudi čistog obraza.

Nije to od juče!

Srbija je zemlja večitih podela, sravnjivanja, poređenja i konfrontacija: Obrenovići vs Karađorđevići; partizani vs četnici; komunisti vs antikomunisti; Tito vs Staljin; komunizam vs socijalizam; evrofanatici vs evroskeptici; narodnjaci vs zabavnjaci; Guča vs Egzit; patriote vs autošovinisti; harmonika vs truba; vernici vs ateisti; Lepa Lukić vs Silvana Armenulić; monarhisti vs republikanci; Đorđe Marjanović vs Miki Jevremović; EU vs Rusija; Predrag Živković Tozovac vs Predrag Gojković Cune; rusofili vs amerikanofili; vernici vs ateisti; Mladić heroj vs Mladić zločinac; „grobari” vs „delije”; Srebrenica vs Bratunac; Kosovo vs Kosovo&Metohija; Zadruga vs Parovi; Prajd vs porodična šetnja; Tviter vs Fejsbuk; ćirilica vs latinica; #1od5miliona vs #BuducnostSrbije.

Nekako je vazda tako bilo!

Srbija je zemlja u kojoj smo mnogo čemu naopakom naučeni.

Naučeni smo da ko nije s nama, taj je protiv nas. Naučeni smo da je svako ko drugačije razmišlja naš neprijatelj. Naučeni smo da je svako ko nije na našem putu dostojan – mržnje. Naučeni smo da se obeležavamo, etiketiramo, targetiramo i „mećemo” na spiskove.

Prvi put sam osvanuo na crnoj listi javnih ličnosti „zahvaćenih talasom diferencijacije i političke prozivke” posle Osme sednice CK SK Srbije, objavljenoj u listu „Mladost” 14. decembra 1987. Mnogi su sa te liste odavno mrtvi (Ivan Stambolić, Dragiša Pavlović, Bogdan Bogdanović, Ljuba Tadić, Branislav Milošević, Špiro Galović, Momčilo Baljak…), neki su i dalje na prvoj liniji istog fronta (Goran Marković, Gordana Suša, Ljubinka Trgovčević, Grujica Spasović, Ivan Mrđen…), a dobar deo tadašnjih saboraca danas „nišani” u neke od nas (Milorad Vučelić, Bratislav Grubačić, Petar Luković, Đuro Bilbija…)!

Neopisiva je ta želja za uništavanjem drugomišljenika, taj prezir prema nenašem stavu, ta kosmička odbojnost koju jedni prema drugima emituju ljudi koji su bili na tom zajedničkom spisku.

I uopšte: ekstremna netrpeljivost prema mentalitetski i emocionalno bliskim osobama, a sve zarad nepriznavanja prava tih drugih na svoje mišljenje, postala je gotovo ukras ovog perioda našeg života.

Tolerancija je skamenjena u dubini kojoj nema pristupa. Polemika je vraćena u kameno doba. Dijalog je prognan. Debata je zamrla.

Ne samo što ne debatujemo, mi i ne razgovaramo. Ne samo što ne debatujemo i ne razgovaramo, mi se i ne gledamo. Ne samo što ne debatujemo, ne razgovaramo i ne gledamo se, mi jedni od drugih okrećemo glavu.

I ovo je proleće u Srbiji ukrašeno mirisom nevolje.

Proći će život dok shvatimo da ovo naše neće prestati samo od sebe.

Ajde da učinimo mali napor, ajde da probamo, ajde da pokušamo i učinimo kraj međusobnom neslušanju.

Da ne okrećemo glavu već da se pogledamo u oči.

Da ne režimo nego da se čujemo.

Da se ne gađamo uvredama već argumentima.

Da ne namećemo istine već da ih tražimo.

Možda to neokretanje glave, slušanje, argumentovanje i traganje za istinom, koje se u civilizovanom svetu zove dijalog, bude toliko bučno da, makar za početak, rasprši agoniju nerazumevanja.

Neće nikome kruna s glave pasti, neće se zidovi apsane tek tako srušiti, niti će avlija preko noći prestati da bude prokleta, ali će nam život svakako biti ugodniji.

Do nas je!