Statistika boga Marsa

Vesti konačno nude nešto više optimizma. U Evropi se sve češće govori o investiranju u odbrambenu industriju, koje će stvoriti ,,dobra radna mesta’’. Sve što se dešava (i što bi moglo da se desi) na raznim tačkama, od istoka Evrope do Pacifika, utiče na rast vojnih budžeta. Aktuelno naoružavanje može delovati kao logičan i uobičajen odgovor na geostrateške, ali i geoekonomske izazove. Da istorija ima ponavljačku inventivnost potvrđuje i presek stanja iz sredine šezdesetih godina prošlog veka, kad je onaj stari ,,hladni’’ rat izazivao slične pojave.

U to vreme, koju godinu nakon Kubanske raketne krize, Bitlsi su objavili album ,,Rubber Soul’’ i Elvis je snimio mjuzikl ,,Girl Happy’’. Sezonski alergeni izazivali su poznate zdravstvene probleme, a strah od blokovske ,,drugosti’’ izazivao je preterano burne reakcije sistema, pokazujući šta sve planetarna vojna industrija može.

Ljudstvo i tehnika

Možda deluje neverovatno, ali je tačno da je trka u naoružanju 1965. godine koštala čovečanstvo malo manje od godišnjih ratnih izdataka za vreme Drugog svetskog rata. Prema obračunu iz vremena Bitlsa i Prislija, godišnji izdaci za Drugi svetski rat iznosili su u proseku oko 186 milijardi dolara, a troškovi trke u naoružanju koštali su svet u pomenutoj 1965. godini oko 130 milijardi dolara. Prema onovremenim podacima američke Agencije za kontrolu naoružanja, od navedene sume od 130 milijardi dolara, oko dve trećine su utrošile Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez (SAD 51, a SSSR između 30 i 40 milijardi dolara).

Krajem 1965. godine kompletna Evropa (sa svojim istočnim i zapadnim delom) imala je oko 320 divizija, tj. efektiva kopnene vojske koji otprilike odgovaraju tom broju divizija. U isto vreme, evropskim vodama plovilo je oko 4 hiljade ratnih i pomoćnih brodova, a 15 do 20 hiljada vojnih aviona beše spremno za evropsko nebo. Ne računajući vanevropske kontigente (američke i kanadske), ukupan broj vojnika u Evropi iznosio je nešto manje od 8 miliona. Od toga na zemlje Varšavskog ugovora otpadalo je 4.431.000, na 11 evropskih članica Atlantskog pakta 2.463.700, a na zemlje izvan pomenutih koalicija 909.000. Impozantni brojevi koji se odnose na ljudstvo ipak padaju u drugi plan pred saznanjem da u modernom ratovanju tehnika i industrija vode glavnu reč.

U štampi iz tih dana, među vintidž poslasticama za ljubitelje statistike, nalazi se i jedan podatak kojeg je u intervjuu listu ,,Nojes Dojčland’’ prezentovao general poljske armije Gžegož Korčinski. Reč je o zapažanju da je ,,prosek motorne snage’’ na svakog pripadnika oklopnih jedinica poljske armije povećan 18 puta u periodu od 1945. do 1965. godine.

U decenijama nakon Drugog svetskog rata postalo je potpuno jasno da ipak boj bije ,,svijetlo oružje’’. Početkom 19. veka, u ukupnim vojnim rashodima, svega je oko 14 odsto otpadalo na ratnu tehniku. Početkom 20. veka izdvajanja za ratnu tehniku već su zahvatala oko 25 odsto vojnih rashoda. U budžetskoj 1955/56. godini, izdvajanja za ratnu tehniku u SAD iznosila su čak 77 odsto ukupnih vojnih rashoda.

Sa požutelih stranica novina iz sredine šezdesetih godina dvadesetog veka, može se pročitati da ,,svega 45 zapadnonemačkih lovaca-bombardera 'starfajter F-104g' košta koliko 2.000 lovaca 'meseršmit – 109' iz Drugog svetskog rata’’. Među brojnim (brojčanim) zanimljivostima, na istim listovima zatiče se i ta da ,,ukupni vojni rashodi Zapadne Nemačke za poslednjih 10 godina [od sredine pedesetih do sredine šezdesetih] iznose blizu 200 milijardi maraka’’, uz konstataciju da je to dvostruko više od rashoda Nemačke za pripremu rata koji je buknuo 1939. godine.

Moć slobodnog izbora

Trend ubrzavanja poslovnih aktivnosti boga Marsa odavno je postao osetan i na tehnološkom i na finansijskom planu. To ilustruje i presek stanja iz davne 1966. godine, u kojoj je (prema nekim tadašnjim britanskim procenama) oklopni puk koštao 6 puta više nego što je koštao 1960. godine.

U bavljenju ratnom i armijskom statistikom za pisca ovih redova nema neke naročite lepote. Rat je svakako društvena anomalija i bolest, ali izgleda da pokatkad predstavlja i ,,lek'' koji nudi izlaz iz nekih pređašnjih bolesti. Ratna industrija neretko predstavlja zamajac tehnološkog i naučnog napretka, takođe i ekonomsku (barem privremenu) formulu za izlazak iz raznih ćorsokaka u koje kapitalizam povremeno dospeva. Da li baš tako biva i u nuklearnoj eri?

Rumunski filozof Emil Sioran znao je da kaže: ,,Živim samo zato što je u mojoj moći da umrem kad mi se prohte. Bez ideje o samoubistvu, odavno bih se ubio.’’ Premda bi projektovanje tih (pomalo oksimoronskih) reči sa pojedinca na celokupnu zajednicu ljudskog roda moglo prizvati crne slutnje, čitanjem sa naličja ta istina uliva i izvesnu nadu. Dok čovečanstvo (baš kao i pojedinac) ima moć da preduzme onaj ,,ultimativni’’ akt nad samim sobom, upravo ga svest o tome u isti mah i volšebno čuva od takvog akta. Ne govori se bez razloga da je postojanje ultimativnog (nuklearnog) oružja najbolja garancija mira među supersilama čija građanstva, da se ne lažemo, žive sve bolje i bolje.

Ali kakve glasine stižu iz dubina mračne šume? Ako je senzacionalistička štampa postala ,,majka’’ svih vizija nastupajućeg distopijskog reda stvari, onda ,,ne daj, Bože, šta mi majka misli’’! Možda brižna mati malo preteruje? Ne treba posebno ni razmatrati šta bi se desilo sa ,,osetljivim auricama’’ svetskih berzi kad bi se pojavili prvi zaista (ali zaista) ozbiljni nagoveštaji nekakvog događaja armagedonskog tipa.

Dok svet još jednom dobija priliku da uživa u panorami sa ivice ambisa, preostaje staro uzdanje u zdrav interes i razumnu špekulaciju. Ljudski je verovati da kapitalizam još uvek voli sebe. Dok se krupni kapital nešto pita svetskog rata biti neće, jer bi se to, u najmanju ruku, vrlo loše odrazilo na planetarne poslovne prilike.