Nedavna poseta nemačkog kancelara Beogradu i najnovija poseta prvog čoveka Francuske našoj prestonici nanovo su podstakle deo naše javnosti da se bavi pitanjem izbora naše konkretnije orijentacije u okviru zajednice evropskih naroda.
Kad je u pitanju izbor između jedne ili druge evropske sile, kojoj bi se (tehnološki, ekonomski ili politički) valjalo prikloniti, istorija donosi jedan bizaran incident iz prve polovine dvadesetog veka o kome se već podosta (površno) pisalo i u današnjoj štampi. Reč je o jednoj neprijatnoj epizodi iz onih ličnih istorija koja se zgodno uklopila u sliku opšte istorije. Skoro da bi se dobar deo priče o tome mogao svesti na sledeće reči iz poznate epske narodne pesme: ,,o malo se braća zavadiše, da oko šta, već ni oko šta’’.
Ali ne! Ipak, tako ne može, jer bi tekst koji je pred vama ispao znatno kraći od jedne šlajfne. Treba krenuti redom, pa zaviriti u dublje senke ambijenta u kojem je došlo do pomenute zavade, i to među dvojicom naših viđenih ljudi sredinom dvadesetih godina prošlog veka, a koja je po svoj prilici bila obojena istom ostrašćenošću koja se i danas javlja u prepucavanjima na društvenim mrežama i u TV duelima.
Nova realnost
Naime, pored dobro znanih emocija prema saveznicima s kojima je pobednička srpska vojska izašla iz Prvog svetskog rata, na geopolitički i geoekonomski položaj novoformirane Kraljevine SHS uticali su i drugi faktori koji se nisu baš u svemu podudarali sa razlozima srca i obzirima prema gvozdenom prijateljstvu iskovanom u ratu.
Iako prema takvom ratnom nasleđu beše (valjda) očekivano zadržavanje čvrstog i jasnog kursa, naše vrludanje vrlo brzo je detektovano. U aprilu 1922. godine francuski diplomata poslao je iz Beograda u Pariz izveštaj u kojem se zapaža jačanje SHS-nemačkih odnosa, a već početkom jula iste godine on svojoj vladi javlja da u Beogradu ,,nema otpora nemačkoj ekspanziji’’. Izgleda da takva ocena nije bila bez osnova, a nastupajuće vreme potvrdiće je i kao valjanu prognozu.
U periodu između 1922. i 1931. godine izvoz u Nemačku novoformiranog južnoslovenskog kraljevstva iznosio je 6,2, a uvoz 9,5 milijardi dinara. Brojke su govorile svoje i vrata izvesnom podozrenju bila su odškrinuta. Zbog takvog stanja stvari Pariz je postao pomalo nervozan. U gradu na Seni verovatno se strahovalo da ekonomske veze nikad ne završe samo kao ekonomske, već da se u njihovoj pozadini uvek rađa nešto što je više od igre. Od 1926. godine postaju sve jače francuske žalbe zbog nemačkog ekonomskog uticaja na Balkanu. (Istini za volju, prema raspoloživim podacima iz 1928. godine, Nemačka je kao kupac naše robe zauzimala tek treće mesto. Kraljevina Italija pokrivala je 26, Austrija 18, a Nemačka 12 odsto izvoza Kraljevine SHS. Druga strana medalje ogledala se u činjenici da se Francuska radije opredeljivala za robu iz svojih kolonija nego za ono što su joj mogli ponuditi njeni balkanski saveznici.)
U takvim prilikama, ali i bez obzira na njih (tj. ponajviše vođeni svojim temperamentom i kapricima) pisac Miloš Crnjanski i vazduhoplovni veteran sa Solunskog fronta Tadija Sondermajer – inače ,,braća’’ po svom neupitnom patriotizmu – ljuto se zavadiše takoreći ,,ni oko šta’’! Oko pitanja da li su bolji nemački ili francuski avioni.
Junak na junaka
Povod za tu kavgu omakao se kao šamar, verovatno negde na pola puta između prestoničkih novinskih redakcija i onih starih legendarnih beogradskih kafana u kojima se kovalo i kalilo naše međuratno javno mnjenje. U takvom miljeu, u vodenici iz koje su ispadala vruća trenutna uverenja i afektivno obojeni stavovi, pola posla do svakakve nevolje već je u startu bilo svršeno.
Mlad, talentovan i przničav Crnjanski, inače zaljubljenik u avijaciju, suprotstavio je svoje mišljenje pilotu Sondermajeru na pitanju koje su nebeske mašine bolje. Sondermajer se zalagao za nabavku francuskih ,,aparata’’, a Crnjanski je navijao za one nemačke proizvodnje. Reč na reč i – udario je junak na junaka! Ne može se reći da je naspram Sondermajera stajao jedan laik, jer ni Crnjanski ne beše mačji kašalj u tim stvarima. Reč je o piscu širokih zamaha i interesovanja koji je uređivao ,,Naša krila’’, specijalizovani časopis posvećen vazduhoplovstvu.
Stvar se zakotrljala velegradskim i velečaršijskim sokacima i astalima, i otišla predaleko.
Po svemu sudeći, taj sukob po svojoj žestini nije zaostajao za sukobima u današnjim društvenopolitičkim rijalitijima, iako se sve odigravalo pred nekom užom i probranijom javnošću na ondašnjem brdovitom Balkanu. (U zemlji nedovoljno upućenih seljaka kojima je predmet rasprave među rečenom gospodom bio, zasigurno, prilično dobro ,,identifikovan’’, klasifikovan i smešten među ostala španska sela.)
I danas se širom interneta lome koplja po sličnim pitanjima, u stilu: jesu li za nas bolji francuski ,,rafali’’ ili su bolji ruski avioni, ili su najbolji oni kineski. Ipak, dok današnji ,,stručnjaci’’ i istinski stručnjaci kao u desetercu (samo verbalno) oko toga ,,jedan drugom vade oči žive’’, Crnjanski i Sondermajer otišli su korak dalje. Na početku jeseni 1926. godine stigli su do pištolja, sekundanata i pravog dvoboja koji je svoj srećni epilog dobio na bregu iznad Vršca. Crnjanski je na megdanu nedaleko od pomenute banatske varoši promašio Sondermajera, a Sondermajerov pištolj nije opalio. Tako je zapisnički konstatovano.
Pravi epilog i odgovor u debati na zadatu ,,avionsku temu’’ uslediće nešto kasnije. Kraljevina SHS (potonja Kraljevina Jugoslavija) do kraja svog postojanja snalazila se kako je umela i znala. Pored nabavki iz domaće proizvodnje, kupovala je leteće aparate i vojnu opremu i odande i odavde – iz Engleske (čija je vazduhoplovna tehnika počela da prednjači u odnosu na francusku), ali i iz Italije i Nemačke.
Možda se, pored ostalog , računalo da će Jugoslavija u tim kupovinama pazariti i malo geopolitičke naklonosti država iz kojih su te porudžbine stizale. A da li je bilo ćara od takvih pazara? Nedvosmislen odgovor na to pitanje Beograd je dobio u zoru 6. aprila 1941.