Najdrečavija među obojenim revolucijama

Rusija pre sto i kusur godina. Još uvek je vrlo rasprostranjena slika dotrajale pravoslavne carevine koja sa pozamašnim feudalnim bagažom nastavlja (sa slabim uspehom) da se uključuje u tokove novog industrijskog sveta. Ipak, potpuno verodostojna slika Rusije s početka dvadesetog veka ne može stati u ram njene stereotipne slike iz pomenutog perioda. Razlika između te dve slike, prostor je koji valja ispuniti činjenicama i istinom.

Vizije u kojima dominira privredna zaostalost i usijanje klasnih protivrečnosti, treba još jednom razmotriti. Da li je baš sve tada bilo toliko nazadno i ,,trulo u državi’’ ruskoj, kako se na prvi pogled čini?

Zaista, početkom prošlog veka uzdanica ekonomije u Rusiji bila je njena zaostala poljoprivredna proizvodnja. Da li to ujedno znači da je onovremena ruska ekonomija posrtala? Ako se priđe dovoljno blizu, gube se obrisi slike nastale izdaleka. I pored toga što su se skoro svi poslovi u takvoj poljoprivredi oslanjali na životinjsku ili ljudsku radnu snagu, ona je pokazivala vitalnost sa svojim udelom od skoro 56 odsto u državnom prihodu. U tim vremenima Rusija je bila glavni svetski izvoznik žitarica. (Njen izvoz činio je 40 odsto ukupnog svetskog izvoza.) Sa druge strane, po industrijskoj proizvodnji, teritorijalno velika Rusija zauzimala je tek peto mesto u svetu. Takođe, po proizvodnji električne energije bila je čak 60 puta slabija od SAD.

Reforme

Ipak, iz godine u godinu Rusija je i na tom polju počela da postepeno smanjuje razliku. Tempo rasta ruske ekonomije dostizao je fantastičnih 8 odsto godišnje i bio je jedan od najviših u svetu. Tokom 1913. iz imperije su izvezeni proizvodi vredni milijardu i 52 miliona rubalja. Uvoz je bio vredan milijardu i 37 miliona rubalja. Stalno su se uvećavale ruske zlatne rezerve. (Kuriozitet predstavlja i činjenica da je prodaja putera carevini donosila više prihoda od iskopavanja zlata.) Po iskopavanju zlata Rusija se nalazila na prvom mestu u svetu. Ruski papirni novac beše u potpunosti pokriven domaćim rezervama zlata. U to vreme, u Nemačkoj je pokrivenost bila svega oko 50 odsto.

Čovek koji je postavio temelje takvog trenda bio je premijer Stolipin, koji je 1906. godine započeo sveobuhvatne ekonomske reforme. ,,Dajte državi dvadeset godina unutrašnjeg i spoljašnjeg mira’’, govorio je on, ,,i Rusiju nećemo moći da prepoznamo’’.

Premijer Petar Stolipin ubijen je u septembru 1911. godine, ali Rusija je još neko vreme uspevala da korača svojim novim putem. Čak je i Lenjin kasnije priznao da bi revolucija bila nemoguća da je Stolipinovim reformama preostalo više vremena za dalji zamah. One bi, da su duže potrajale, verovatno otupile zube revoluciji, ublažavajući probleme na socijalno-ekonomskom planu. (Iz istih razloga – koji su se ticali ruskog ekonomskog rasta, ali i perspektive ruskog vojnog osnaživanja – i među nemačkim stratezima sazrevala je procena da bi stupanje u rat protiv Ruske imperije oko 1920. godine već donosilo manje šansi za uspeh nemačkog oružja. Stoga 1914. godina nije slučajno odabrana kao optimalan trenutak za početak nemačke vojne akcije.)

Srećan scenario za Rusiju Romanovih osujećen je početkom Prvog svetskog rata u kome će se socijalna previranja unutar zemlje zakomplikovati i dovesti do Februarske revolucije 1917. godine, da bi sa crvenim oktobrom sve dostiglo tačku na kojoj su problemi dobili gotovo beskonačan potencijal i eksplodirali u formi onaga što danas prepoznajemo kao istoriju SSSR-a.

Ali početkom 1917. godine izgleda da ni sâm Lenjin nije mogao da oseti šta se u Rusiji krčka i na kojoj temperaturi. U januaru te godine on se na jednom skupu u emigraciji gotovo vajkao prisutnima sledećim rečima: ,,Vi mladi ćete sigurno doživeti revoluciju. Međutim, mi starci verovatno to nećemo.’’

Preokret

Priču o tome kako je ,,udarna igla’’ dosad najdrečavije obojene revolucije montirana na (tada zaista barutom impregniran) ruski društveni supstrat zabeležio je austrijski pisac Štefan Cvajg. U svojoj knjizi ,,Zvezdani časovi čovečanstva’’, Cvajg je opisao Lenjinov dolazak u zapečaćenom vozu u Rusiju, u proleće 1917. godine, u danima u kojima je veliko rusko previranje uveliko trajalo. Bio je to jedan od onih događaja koji su definisali dvadeseti vek. Prema Cvajgovom zapažanju, Lenjinov povratak u zemlju ličio je na ,,metak’’ napunjen otrovom.

Taj ,,interventni uvoz’’ (pod nemačkim pokroviteljstvom) jednog revolucionara u Rusiju jeste dao željene kratkoročne rezultate krunisane separatnim Brest-litovskim mirom u martu 1918. godine, kojim se Nemačka ratosiljala ratnih briga na istoku, i to uz galantnost boljševičke strane (u pogledu ustupljenih teritorija) koja se graničila sa nacionalnom izdajom. O dalekosežnim posledicama Lenjinovog povratka u domovinu kao da se u Berlinu pred kraj Prvog svetskog rata nije puno razmišljalo.

Lenjinova tvorevina prolaziće u narednim decenijama kroz turbulentne eksperimentalne periode. Nova crvena imperija na trnovitoj stazi uspevala je da hvata korak sa modernošću, a Nemačka je 1941. godine počela i sa njom da odmerava snagu na frontu. Međutim, kraj toga rata nije nimalo ličio na reprizu kraja onog prethodnog. Konferencijom u Jalti, 1945. godine, stavljen je pečat na novu potvrdu moći evroazijske supersile.

U vremenima koja su usledila nakon Drugog svetskog rata, Moskva možda nije mogla da se podiči dobrim frižiderima i automobilima, ali je prva poslala čoveka u svemir. Reč je o sledu stvari koji je dobio današnje opštepoznato tehnološko ishodište u raketama ,,avangard’’ i ,,orešnik’’. Upravo tu se nameće pitanje koje može predstavljati jeres za neke ustaljene sisteme mišljenja. Da li su se lenjinističke ideje na kraju krajeva pokazale kao jače i opasnije ideološko ,,gorivo’’ od starinskog slatkog pravoslavlja?

Možda je upravo boljševički eksperiment bio onaj ,,bič’’ koji je naterao Rusiju da se i doslovno vine u kosmičke visine. Možda su žestoki antagonizmi između real-socijalizma i zapadne demokratije bili upravo onaj ključni katalizator naučno-tehnološkog napretka ruskog sveta bez koga taj svet ne bi imao potencijal da tako daleko ,,dobaci’’.

Nakon perioda očiglednog opadanja u poslednjim decenijama dvadesetog veka, trend takvog ,,dobacivanja’’ (i prebacivanja) nastavljen je i u postjeljcinovskoj eri. Kroz prohujali tranzicioni metež i aktuelno ratno magnovenje naziru se konture novog reda stvari. Crvenim trgom u maju defiluje neka treća Rusija koja nije više ni carska ni sovjetska, a jeste pomalo, u isti mah, i jedno i drugo. I deluje, ujedno, kao nešto sasvim treće. Kao post-post varijanta ,,Trećeg Rima’’, koji se uspostavio po svom redu, posle prvog (onog ,,pravog’’ Rima) i posle onog drugog, vizantijskog. Tako stoji u jednom starom proročanstvu u kome se napominje i to da su dva Rima pala, da treći stoji, a da četvrtog biti neće.