Više od žetve

Danas se dobro vidi da brašno nije samo brašno, baš kao što ni suncokretovo ulje nije samo zejtin. Tako stoje stvari još od vremena kad je ugrožen dovoz žita u hetitsku luku Ura. Tako – otkako je faraon Merenptah ostavio zapis u Karnaku, u kojem se pominje pobeda nad Libijcima i posebno ističe pošiljka žitarica zemlji hetitskoj, koja je upućena da bi se ta zemlja ,,očuvala u životu’’.

U današnje vreme, strateški značaj osnovnih životnih namirnica nije potrebno posebno isticati i objašnjavati, posebno ne u godini u kojoj je država morala da ,,lično’’zaviri u domaće silose.

Prvo sebe obavestiti

Nastavljajući tradiciju feljtonističkog spiritizma, pisac ovih redova ponovo ,,priziva’’ duh i pero Milivoja M. Savića, odavno upokojenog načelnika Ministarstva trgovine i industrije Kraljevine SHS.

U svoj knjizi pod (punim) naslovom ,,Naša industrija i zanati – njine osnovice, stanje, odnosi, važnost, putevi, prošlost i budućnost’’ gospodin Savić bavi se, pored ostalog, našom mlinarskom industrijom i izvozom brašna. Već na prvim stranicama knjige, haotično stanje po okončanju Prvog svetskog rata otkriva se kao blizanac zatečenog stanja pri kraju epohe našeg (još uvek osetnog) tranzicionog darmara.

Naime, autor pomenutog dela (objavljenog pre okruglo stotinu godina) u predgovoru ističe da je – za vršenje svojih dužnosti u Ministarstvu, u tim posleratnim prilikama – brzo uvideo nužnost da za svoj rad i informisanje drugih izvrši detaljnu anketu privrednog stanja u zemlji.

,,Trebalo je prvo sebe obavestiti, pa onda pokušati i druge obavestiti.’’ – Tako nam se, iz te davne 1922. godine, poverava i bezmalo jada načelnik Savić, a zatim dodaje: ,,Podaci su morali često da se proveravaju. Skupljanje podataka bilo je neobično teško, jer ima dosta preduzeća koja ne žele da daju detaljan izveštaj o svom radu.’’

Baveći se državnim poslom i istraživačkim radom, Savić je prikupio interesantne slike stanja u našem mlinarstvu iz godina nakon Velikog rata. Privredni pejžaž tadašnjeg novoosnovanog velikog južnoslovenskog kraljevstva bio je vrlo šarenolik, a to šarenilo nije mimoišlo ni mlinarsku industriju.

U šumi brojeva jedne davne statistike razaznaje se da je ondašnja Srbija, južno od Save i Dunava, imala više nego dovoljno mlinova da podmiri svoje potrebe za brašnom, ali pomenuti kapaciteti ipak nisu bili dovoljni da prerade svu količinu žita koju su donosili ti prostori. S druge strane, poređenja radi, Vojvodina i Hrvatska sa Slavonijom bile su u stanju da podmire svoje potrebe i da samelju celokupne količine žita koje je rađalo u tim oblastima. Ako je verovati Saviću, prvoklasna pšenica klasala je u Bačkoj. Prvo mesto zauzimala je subotička pšenica, koja se smatrala najboljom u celoj bivšoj Ugarskoj. Na prostoru današnje centralne Srbije, najbolje behu mladenovačka i zaječarska pšenica, a najgora mačvanska ,,zbog plesnivog mirisa’’. Na Ovčem polju, u ondašnjoj Južnoj Srbiji, proizvodila se čuvena ,,crvenka’’ – tvrda, krupna i teška crvena pšenica, koja je svrstavana među najbolje pšenice u svetu. Izvozila su je, i u svom mlinu prerađivala, braća Alatani iz Soluna.

Osvrćući se na domaće prilike s početka dvadesetog veka, Savić iznosi podatak da je Kraljevina Srbija sve do 1906. godine uvozila fino brašno iz Austrougarske, sa područja Vojvodine. Početkom Carinskog rata taj import je prekinut, osim u segmentu trgovanja malim količinama najfinijih vrsta. S druge strane, u periodu između 1906. i 1912. godine, Srbija je imala izvoz prostijeg brašna za Tursku, odnosno za tadašnju Staru Srbiju.

U ono doba, mlelo se ,,na vodi ili pomoću motora’’. Kraljevstvo na tri Morave podmirivalo je svoje potrebe ,,mlinovima na ujam’’ (kojih je bilo po celoj zemlji) i ,,trgovačkim mlinovima’’. U Beogradu su radila tri veća trgovačka mlina (Bajloni, Popović i akcionarski), u Nišu tri, u Kragujevcu dva; u Crnuću, Kraljevu, Leskovcu, Prokuplju, Požarevcu – po jedan. Svi mlinovi behu svojina srpskih građana, ali su mlinari i mašinisti bili uglavnom Nemci i Česi.

Nalozi novog vremena

Prema Savićevom svedočanstvu, u prvim godinama nakon Velikog rata mlinovi su ponajviše u rukama stranaca, a ponajmanje u rukama Srba. Tako je, na primer, dominantan peštanski ,,Viktorija mlin’’ imao mlinove u Subotici (kapaciteta 7 vagona dnevno), Bajmoku (3 vagona), Novom Sadu (7 vagona) i Sarajevu (8 – 10 vagona).

Razmatrajući izazove na samom početku tog novog vremena, Savić ističe potrebu da se mlinovi u novoj velikoj državi nacionalizuju, i to kako u pogledu kapitala, tako i u pogledu tehničkog i trgovačkog osoblja. Predlagao je ,,da se naši svršeni trgovački akademičari šalju što više u mlinove, a najbolji ispošlju da studiraju velike mlinarske centre u Evropi i Americi, kao i da po tome studiraju i potrošačke pijace za mlinarske proizvode’’.

Dok na današnjoj međunarodnoj pozornici i hrana postaje adut za ,,više od igre’’, zvuči aktuelno Savićeva sugestija da na svetsko tržište treba izlaziti s proizvodom koji bi nosio vrednost veću od vrednosti same žetve. Kao da mu nije dovoljno što je bio u pravu među svojim savremenicima, pa ,,nastavlja’’ da dobacuje kako ,,treba svim silama raditi da izvozimo brašno i proizvode od brašna, kao testo, kolače, tj. u što prerađenijem stanju, a ne u vidu sirovine kao pšenicu’’.

Tako je mislio i pisao naš nekadašnji načelnik Ministarstva trgovine i industrije. Tako je sebe i druge brižljivo ,,obaveštavao’’. Nije zgoreg ponovo prelistati njegovu knjigu. Ponešto iz nje i prepisati. (Da bude citiran – to je jedino što načelnik S. još uvek može!) Učiniti to za potrebe obaveštavanja današnjih pokolenja. Tek radi ,,stanja i ravnanja’’. Da se uporede prilike nakon Prvog svetskog rata sa današnjim prilikama, ali i sa prvim obrisima sutrašnjice koja sve više liči na neproverenu svetsku vest u koju se do juče toliko verovalo.