Državne finansije Srbije u prvoj polovini 19. veka bile su dobre i stabilne. Razlog tome ležao je prevashodno u suficitima ostvarivanim za vreme prvih vladavina knezova Miloša i Mihaila Obrenovića (1815–1842). U državnoj blagajni je tako nastala pozamašna svota gotovine, koja je prevazilazila iznos rashoda jednog prosečnog godišnjeg državnog budžeta. Čuvana je u zasebnoj kasi Ministarstva finansija, prigodno nazivanoj rezervna. Srbija tada još uvek nije imala svoju valutu, već je u upotrebi bio novac raznih država, najčešće Austrije i Turske. Da taj kapital ne bi ležao sasvim besplodan, rezervnoj kasi je 1839. dodeljena uloga državne hipotekarne banke. Državljanima Srbije omogućeno je da iz nje pozajmljuju novac po umerenoj kamatnoj stopi uz obezbeđenje nekretninama, tj. obradivom zemljom i zgradama od tvrdog materijala, kojih tada nije bilo mnogo.
Kad je umesto Obrenovića na srpski presto doveden knez Aleksandar Karađorđević (1842–1858), u Srbiji je započeo period u istoriji poznat kao vlada stranke ustavobranitelja. Njegove bitne karakteristike činili su oligarhijska vladavina članova Državnog saveta, sedamnaestočlanog zakonodavnog tela, i sveobuhvatan razvoj državne administracije.