Novi američki predsednik u predizbornoj kampanji je upozorio svoje evropske partnere da će suštinski revidirati finansijske tokove u odnosu na Severno-atlantsku alijansu. On je pred svojim simpatizerima govorio kako Sjedinjene Države troše veliku sumu novca da bi zaštitili svoje evropske partnere, pritom bez ikakvog interesa za građane Amerike.
Svoja predizborna obećanja počeo je latentno da sprovodi neposredno na samom početku svog mandata. Prošle nedelje je optužio Nemce da se veliki dužnici SAD-a i NATO u domenu odbrane. Njegova administracija smatra da Nemačka obezbeđuje svoju odbranu na račun američkih poreznika i NATO. Nemački odgovor je ekspresno usledio.
Ministarka odbrane SR Nemačke Ursula fon der Lejen je odbacila takve optužbe američkog predsednika. Čak se i bivši američki šef misije pri NATO Ivo Daalder nije složio sa Trampovim pretpostavkama. Da li takve tvrdnje novog američkog predsednika nagoveštavaju reviziju ugovora o NATO ili je ovo još jedan trik Trampa koji potiče iz njegovog iskustva kao biznismena?
Na finansijskom planu NATO je ustanovio princip koji predviđa da svaka država članica ove organizacije treba da odvaja 2% od svog BDP u cilju održavanje vojnih kapaciteta i spremnosti nacionalnih oružanih snaga za izvršavanje zadataka u okviru savezničke odbrane. Posmatrano iz današnje perspektive, veoma je mali broj država članica koje se drže ustanovljenog principa. Samo šest država odnosno Sjedinjene Američke Države (3,61%), Grčka (2,96%), Estonija (2,18%), Ujedinjeno Kraljevstvo (2,17%) i Poljska (2,01%) odvajaju sredstva za odbranu u skladu sa pomenutim principom. Procenti nam čak ukazuju da SAD odvajaju znatno više u odnosu na ostale države članice.
U ovim brojkama odvajanje Nemačke je daleko ispod zahtevanog nivoa. Ona danas odvaja samo 1,2% od svog BDP za odbranu. Otuda se javlja i aktuelno negovodanje od strane administracije u Vašingtonu. Međutim, Nemačka nije u ovom usamljena. Francuska odvaja 1,7% BDP za odbranu, dok Belgija, Španija i Luksembrug manje od 1% BDP. Da li ove brojke ukazuju da određene članice NATO obezbeđuju svoj sistem odbrane na osnovu finansijskih troškova drugih članica ili su realne potrebe takve da zaista nije potrebno da se ispuni kvota od 2%. Budžet NATO je u iznosu od 1,29 milijarde evra, no realni troškovi ove organizacije na godišnjem nivou je mnogo viši. Aktuelna predviđanja ukazuju da će ova organizacija u tekučoj 2017. godini potrošiti oko 921 milijarde evra na realizaciju operacija i zadataka. Samo civilni budžet ove organizacije koji služe za potrebe održavanje sedišta u Briselu košta 234,4 miliona evra na godišnjem nivou.
Postavlja se pitanje gde su u svemu ovome novi izazovi. Ponovno pojavljivanje straha od eventualne ruske agresije kao i savremene prožimajuće terorističke aktivnosti dodatno komplikuju finansijske tokove NATO. Strah od „veliko-ruskih teritorijalnih pretenzija“ uticao je da Letonija i Litvanija 2016. povećaju svoje vojne izdatke za 42 odnosno 34 procenata. Kuda vode ovi tokovi? Jesu li države članice NATO spremne da odgovore na izazove koje isporučuje nova američka administracija? Da li evropsko krilo u NATO može samostalno da odgovori na savremene bezbednosne pretnje u eri „novog američkog izolacionizma“? Koliko su Nemci spremni da se oslobode od američkog vojnog kišobrana, a pritom da očuvaju „fascinirajuće“ rezultate nemačke ekonomije?