Pre dva dana u Turskoj je održan dugo najavljivani referendum o promeni Ustava. Na ovom referendumu građani Turske su birali između dve opcije, odnosno da li hoće državu sa parlamentarnim političkim sistemom ili sa predsedničkim. Aktuelni predsednim Redžep Tajip Erdogan zalagao se za promenu Ustava i za novi politički sistem koji bi omogućio efikasniji i efektivniji model u turskom političkom sistemu. Opozicija je ukazivala da je ovaj referendum poslednji korak ka totalnoj autorizaciji turskog političkog sistema. Da li zaista Erdogan želi da postane apsolutni vladar ili postoje drugi razlozi ostaje da vidimo. I ono što je najvažnije za građane Turske -kako će se rezultati ovog referenduma odraziti na tursku ekonomiju?
Samo dva dana nakon Erdoganove pobede lira je ojačala za 0,5% u odnosu na američki dolar. Ali, ipak je prerano da precizno govorimo o posledicama rezultata referenduma. Aktuelni predsednik je uspeo da pobedi i da pokrene proces ustavnih promena, no većina koju je dobiose nalazi bukvalno na „staklenim nogama“. Čak 48% građana koji su izašli da glasaju bilo je protiv novih ustavnih regulativa. Sa političke strane posmatrano, da bi Erdogan uspeo da uživa u „blagodetima“ ustavnih reformi trebao bi da pobedi na narednim predsedničkim izborima koji će se održati tek 2019. godine.
Sa ekonomskog ugla posmatranja, neki smatraju da je Erdoganu dat prevelik kredit za ekonomski rast koji je zabeležila Turska u poslednjih 15 godina. Ipak, njegova reputacija je znatno narušena kao posledica političkih dešavanja u Turskoj i regionu u poslednje četiri godine.
Od početka Erdoganove vladavine u Turskoj, prema podacima Svetske banke, prosečan dohodak po glavi stanovnika porastao sa 3800 $ u 2003. godini na 10.000 $ danas. Konkretnije, na slučaju Turske ovo znači da je broj ljudi koji su živili na ivici siromaštva smanjen sa 23% na manje od 2%. Međutim, u Turskoj je znatno opao prosečni godišnji rast. Prema predviđanjima MMF-a rast u aktuelnoj 2017. godini će se kretati oko 3%, što je duplo manje u odnosu na period od 2002. do 2007. godine kada je prosečni godišnji rast turske ekonomije dostizao 6%. Takođe na polju stranih investicija Turska beleži negativne tendencije. Strane investicije su opale sa 22 milijarde dolara u 2007. godini na 17 milijarde u 2015. Lira je u periodu od poslednih 12 meseci opala za tačno 22% u odnosu na američki dolar. Ovi podaci veoma jasno govore o uzročno-posledičnom odnosu između ekonomije i politike.
Evropski investitori povlače svoja postrojenja iz Turske. Iako je u 2005. godini Turska započela proces pregovaranja sa EU o pristupanju, ovi pregovori danas su zamrznuti. Evropskim liderima ne odgovara model vladanja od strane Erdogana i postojano šalju upozorenja da takva politika udaljava Tursku od punopravnog članstva u EU. Sa druge strane, vlasti u Ankari ukazuju svojim evropskim kolegama da je Turska de facto odustala od učlanjenja u EU. Jedino vezivno tkivo u odnosima na liniji Ankara-Brisel danas predstavlja ugovor o migrantima. EU je dužna da plaća Turskoj na godišnjem nivou tri milijarde evra kako bi ona mogla da brine o milionima izbeglica i migranta koji su na teritoriji te zemlje.
Sa druge strane, uočeno je intenziviranje odnosa između Rusije i Turske. Iako postoje brojna neslaganja između Moskve i Ankare, velika međuzavisnost i dalje preovladava u ovim odnosima. Turska ekonomija uglavnom zavisi od tržišta, turizma i izvora energenata. Rusija u savremenim odnosima predstavlja jedan od ključnih trgovinskih partnera Turske. Nekoliko miliona Rusa troše više milijarde dolara na turističke aranžmane u Turskoj. I što je najbitnije, Rusija snabdeva Tursku sa 12% nafte od ukupne turske potrošnje i sa čak 55% prirodnog gasa od ukupne potrošnje. Međuzavisnost ovih tradicionalnih rivala je više nego očigledna, no ostaje da se vidi koliko je ona i održiva.
Rezultati referenduma ukazuju na opasne tendencije. Ne toliko zbog toga što će Erdogan ili bilo koji drugi predsednik imati mnogo veća ovlašćenja, već zbog činjenice da je tursko društvo izrazito podeljeno i polarizovano. Da li je moguće održati rast turske ekonomije u takvim nestabilnim političkim okolnostima? Da li su turski političari spremni da žrtvuju svoje funkcije u cilju boljitka svojih građana? I da li je Erdogan novi turski sultan koji će osvajati Evropu ekonomskim ratom?