Najviši nivo industrijske proizvodnje u poslednjih 25 godina

Srpska industrija krajem 2017. godine proizvela je najviše u poslednjih 25 godina, istakao je ekonomista Ivan Nikolić, urednik mesečnika „Makroekonomske analize i trendovi” (MAT). Na predstavljanju novog broja ovog izdanja Ekonomskog instituta i Privredne komore Srbije, on je ukazao da je učinak industrije na kraju prošle godine premašio dosadašnja dva maksimuma dostignuta u proteklih četvrt veka.

Nikolić je napomenuo da ovakva pozitivna epizoda rasta industrijske proizvodnje, koja je započeta u leto 2014. godine, nije zabeležena ni u deceniji koja je prethodila raspadu SFRJ, saopštila je PKS.

– Rast fizičkog obima industrijske proizvodnje osamdesetih godinama prošlog veka iznosio je, u proseku, samo 0,95 odsto godišnje, dok je od avgusta 2014. do početka 2018. prosečan mesečni rast proizvodnje bio 0,55 odsto, što odgovara godišnjem rastu od 6,8 procenata – kazao je Nikolić. Snažna ekspanzija industrije je, pritom, i veoma stabilna, s obzirom na to da je prosečni rast i tokom 2017. bio 0,54 odsto mesečno.

Autor ovog istraživanja zaključuje da je rast industrijske proizvodnje od 2014. naovamo zadovoljavajući, ali je dostignuti nivo na kraju 2017. još daleko od onog iz 1990. godine.

– Dostignuta industrijska proizvodnja na kraju 2017. bila je 44,2 odsto manja od one iz 1990. Sa prosečnim rastom u poslednje tri godine, nivo industrijske proizvodnje iz 1990. Srbija će dostići 2026. godine – ukazao je Nikolić.

Zanimljiva je i opaska autora da se, usled bržeg rasta industrijske proizvodnje od rasta bruto domaćeg proizvoda, njen relativni udeo u bruto dodatoj vrednosti privrede uvećava. Iznad je evropskog proseka i uporediv je sa najuspešnijim zemljama. Ovaj pokazatelj za Srbiju u 2017. iznosi 26,4 odsto, dok je istovremeno u Nemačkoj industrija činila 25,7 procenata ukupne bruto dodate vrednosti. Ukoliko bi se sporiji rast BDP-a za rastom industrije u Srbiji održao još koju godinu, vrlo brzo bismo dostigli Češku ili Irsku, zemlje u kojima je industrijalizacija relativno posmatrano najdalje odmakla.

Pored stabilnosti, rast industrijske proizvodnje od 2014. karakteriše i sve veći kvalitet tog rasta. Rast je održiv, jer većim delom potiče od izvoza, a tokom 2017. i od investicija. Postignuti rezultat je utoliko značajniji jer je postignut za vreme primene oštrih mera fiskalne konsolidacije koje su nepovoljno delovale na domaću tražnju. Pored toga, autor uočava poslednjih godina tendenciju blage relativne promene strukture proizvodnje u korist oblasti sa višim tehnološkim sadržajem.

– U periodu 2010–2017. udvostručen je udeo srednje-visokih tehnoloških oblasti prerađivačke proizvodnje u stvaranju dodate vrednosti ovog sektora, sa 11 na 22 odsto – ističe Nikolić. – Unutar ovog tehnološkog podskupa najbolje pokazatelje beleži proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda, koja je u periodu 2014–2017. ostvarila čak 46 prirasta dodate vrednosti celog podskupa srednje-visokih tehnoloških oblasti. Slede: proizvodnja nepomenutih mašina i nepomenute opreme 32,1 odsto i proizvodnja električne opreme 12,3 procenta.

Proizvodnja motornih vozila, prikolica i poluprikolica i proizvodnja ostalih saobraćajnih sredstava imale su jednocifren doprinos rastu dodate vrednosti ovog podskupa oblasti prerađivačke industrije – 8,9 i 0,7 odsto.

Visoko tehnološke oblasti, kao što je proizvodnja računara, elektronskih i optičkih proizvoda, kao i proizvodnja osnovnih farmaceutskih proizvoda i preparata, neznatno su smanjile svoj udeo u prerađivačkoj industriji. I to isključivo usled manjeg doprinosa farmaceutske industrije, koji je u laganom padu još od 2008. godine. Uprkos tome, posmatrano zbirno, visoko tehnološke i srednje-visoko tehnološke oblasti povećale su svoj doprinos dodate vrednosti prerađivačkog sektora sa 17 odsto u 2010, na 26 procenata u prošloj godini.

Nikolić zaključuje da ne postoje za sve zemlje važeća razvojna rešenja, niti je isključivo industrijalizacija i njena tehnološka razvijenost presudna za postizanje visokih stopa privrednog rasta. Ona je potrebna, ali nije dovoljna, jer primer Estonije govori da ključni pokretač razvoja mogu biti i usluge – pre svega, stručne, naučne, inovacione i tehničke delatnosti.