Svakako najzanimljivija vest koja je došla sa samita šefova država ili vlada EU održanog na Malti pre desetak dana jeste obnavljanje rasprave o jezgru Evrope, ili Evropi u više brzina. Ova rasprava je podstaknuta činjenicom da se približava momenat kada će Ujedinjeno Kraljevstvo pokrenuti proceduru svog istupanja iz članstva („čuveni“ član 50 Ugovora iz Lisabona), što će neminovno otvoriti i raspravu o budućnosti EU. Posebno je zanimljivo razumeti kako se država koja pregovara o članstvu, kao što je Srbija, mora snaći u takvoj situaciji.
Koncept Evrope u više (dve) brzine, varijabilne geometrije, ili akademski, diferencirane integracije, pojavio se krajem Hladnog rata, pripremama za usvajanje Ugovora iz Mastrihta (1993. godine) i raspravom o proširenju na centralnu i istočnu Evropu. U suštini, on označava da različite članice EU mogu da se integrišu na različitim nivoima i različitim tempom, u zavisnosti od svoje unutrašnje političke, ekonomske i svake druge situacije. I tada i danas on zapravo označava realnost u kojoj EU funkcioniše: ni danas nema potpune jednoobraznosti u prihvatanju dostignutog nivoa integracije za baš svih 28 članica.