Pre 75 godina austrijska filmska industrija je odigrala značajnu ulogu u ponovnom stvaranju nacionalne svesti posle završetka Drugog svetskog rata. Muzej „Kuća austrijske istorije“ prikazuje te istorijske relacije u okviru onlajn izložbe „Austrija kao filmsko mesto čežnje“.
Nakon Drugog svetskog rata ne samo budućnost, nego i nacionalni identitet Austrije bili su pod znakom pitanja. Filmska industrija je reagovala na takvu situaciju stvaranjem filmova koji su isticali specifičnosti i prednosti „austrijskog“ na zabavan način. Neposredna prošlost se gotovo nije ni pominjala u filmovima čiji je cilj bio da skrene pažnju publike sa te teme kroz vesele komedije, poletne melodije i pejzaže. Istorijski kostimirani filmovi su preskočili rat i nacionalsocijalizam i oživeli austrijsku slavnu prošlost iz vremena Habzburške monarhije.
„Posleratni filmovi su stigli do stotne hiljada ljudi i izvršili mnogo značajniji uticaj na austrijski identitet od bilo kog vladinog programa. U pokretu „austrijskog“ se ubilo više muva jednim udarcem. Ciljevi političke elite su se na idealan način povezali sa interesima filmske industrije i čežnjama ljudi“, objašnjava Monika Zomer direktorka muzeja.
Izložba je podelila posleratne filmove u četiri različite kategorije: „jake žene“, „plesanje umesto pucanja“, „Austrija – uvek žrtva“ i „kriva ili nevina“. U posleratnom periodu filmovi najpre prikazuju samouverene žene koje ni muškarci ni nedostatak novca ne mogu da spreče u ostvarivanju svojih ciljeva. Ovakvi emancipovani uzori ubrzo nestaju sa filmskog platna („Fiakermili“, 1953/ „Rendesvous im Salzkammergut“, 1948). Austrijski vojnici u kostimiranim filmovima ne nose uniforme vermahta već Austrougarske monarhije. Oni su blage naravi i sanjare o muzici, dok su im nasilje i ubijanje potpuno strani („Kaiserwalzer“, 1953/ „Die Deutschmeister“, 1955). Posle 1945. godine Austrija je odbijala bilo kakvo priznanje saučesništva u ratu i holokaustu i predstavljala se kao „prva žrtva“ nemačke agresije. („Die Welt dreht sich verkehrt“, 1947/ „Der Engel mit der Posaune“, 1948). Iako se austrijska kinematografija nije bavila pitanjem krivice, postoje i izuzeci („Die Frau am Weg“, 1948).