Do sada je sasvim jasno da ugljen-dikosid ne treba da bude u atmosferi. Ako želimo da spasimo našu klimu, moramo da zaustavimo povećanje koncentracije ugljen-dioksida. Tamo gde se njegov nastanak ne može sprečiti, ne bi ga trebalo jednostavno pustiti u vazduh, već u meri u kojoj je moguće, ekološki skladištiti.
Jedna od mogućnosti, o kojoj se mnogo govori, jeste skladištenje ugljen-dioksida u zemlji. Kako se ponaša u zemlji i da li zaista može da dostigne stabilno stanje, pitanja su na koja treba odgovoriti. Tehnički univerzitet u Beču, univerzitet Udine i univerzitet Sapijenca u Rimu sproveli su kompjuterske simulacije koje bi dale odgovore na ova pitanja. Simulacije su obuhvatale 16.000 jezgra procesora koji su radili simultano.
Pod normalnim atmosferskim uslovima ugljen-dioksid je običan gas. Dva do tri kilometra ispod zemljine površine, pri visokom pritisku i velikoj toploti, ponaša se sasvim drugačije. Granica između tečnog i gasovitog agregatnog stanja prestaje da postoji. Tada govorimo o „super kritičnoj tečnosti“ koja prolazi kroz porozne stene. Razlike u gustini između podzemnih voda i ugljen-dioksida stvaraju struje konvekcije koje dovode do nastajanja tzv. „super ćelija“ veličine od tri do deset metara u prečniku. Neophodni su mehanizmi koji bi doveli do toga da se ugljen-dioksid trajno veže za druge supstance.
„Saznanja do kojih smo došli, mogu se primeniti na različite vrste stena. Sada su nam poznati konkretni parametri sa kojima možemo da opišemo ponašanje ugljen-dioksida u zemlji što će nam pomoći da identifikujemo optimalne geološke strukture za skladištenje ugljen-dioksida“, objašnjava Marko de Poli sa bečkog univerziteta.