Berlin – lepota i zebnja u oku posmatrača

U lavirintu neostvarenih ambicija Miloša Crnjanskog pojavila se napokon Arijadnina nit, koja će izbaviti pisca iz skučene svakodnevice i odvesti ga u prostore društvenog života na visokoj nozi.

1928. godine, gimnazijski profesor Crnjanski kreće na put da bi preuzeo dužnosti atašea za štampu pri našem poslanstvu u Berlinu. Ne čekajući dugo da se utisci slegnu, svoje viđenje velike nemačke zemlje i njenog glavnog grada predstaviće u tekstovima koji su objavljivani u nastavcima u Srpskom književnom glasniku. Posle će ti redovi, pod naslovom Iris Berlina, naći svoje mesto na početku Knjige o Nemačkoj, u izdanju Izdavačke knjižarnice Gece Kona iz 1931. godine.

Te literarne slike, izrađene po tehnologiji jednog uozbiljenog sumatraiste, najavljuju istorijski zaplet u čije će se žarište (između vajmarske i raznih docnijih vilibrantovsko-merkelovskih epoha) umetnuti godine Trećeg rajha.

Stojeći takoreći na pragu tih godina, vispreni službenik Kraljevine SHS osluškivao je na licu mesta, pored ostalog, i puls nemačke privrede.

Svetlost i beda

Berlin je, prema onovremenom svedočenju našeg atašea, varoš koja guta ugalj kroz sve svoje podrumske prozore. Stres je drugo ime za vazduh koji se tu udiše. Berlinska vreva iz tog vremena nije ništa drugo do žestok koktel smućen od neprekidnog mučenja, žurbe i ćutanja praćenog treskom žutih tramvaja, autobusa i kamiona. Tu je život radnika standard za sve živote, a ritam fabrike – norma za sve događaje i doživljaje. Već na prvi pogled, to je „u svemu jedna očajna i prefarbana Amerika”.

Gledano očima došljaka koji stiže iz balkanske zabiti, amerikanizacija Nemačke i Berlina glavni je utisak koji stranac može steći prilikom lutanja po radničkim predgrađima, po Simensovim fabrikama, po dokovima berlinskih pristaništa, prilikom čitanja statistika nemačke metalurgije, prilikom prelistavanja zakona o poslodavcima i bankama.

Isti taj došljak primećuje da je automobil postao omiljen i da su putevi u Nemačkoj odlični. Na tim putevima dominira američka automobilska industrija koja svoje proizvode nudi na otplatu, a svoje modele nude i nemačke fabrike pod još povoljnijim uslovima. „Kupujte nemačka kola!” To poručuju reklame sa svih zidova. „Opel! Opel!” To se može čuti na svakom koraku, kao stih ljubavne poezije modernih vremena.

Novi bogataši i oni stari, koji su u doba katastrofalne inflacije nemačke marke ipak uspeli da sačuvaju deo svog imetka, sad žive u zdanjima koja nemaju nikakve veze sa akademizmom, u hipermodernom komforu novog međuratnog Berlina. Taj Berlin udara pijukom svojih motornih razbijača po staroj kaldrmi, ruši čitave ulice zaveden šarmom njujorškog urbanizma.

U takvom ambijentu, sunarodnik slavnog Tesle (i autor istoimene drame) prepoznaje razliku između dve vrste gradske svetlosti. U Parizu svetlost je tradicija. U Berlinu svetlost je osvetljenje. Ona zavisi od elektrotehničkih pretpostavki.

I dok se, tokom smene više generacija čitalaca, vest o poslednjem kriku tehnike pretvara u zanimljivost iz davno prohujalog vremena, naš ataše istrajno nam dojavljuje sa stranica svoga dela da je u velikom nemačkom gradu priređena „nedelja svetlosti”. On pritom veli da su svetlošću ogromnih reflektora bile obasjane državne zgrade, fontane i crkve, i da je Berlin u toj nedelji sproveo naglo unapređenje svojih električnih mreža. Na istim stranicama nije izostalo podsećanje da je Nemačka zavičaj odlične optike, sočiva za foto-aparate i optičkih uređaja namenjenih mornarici i avijaciji.

Međutim, u jednoj drugoj optici koja vraća pogled na jučerašnjicu te poletnosti, te osvetljenosti i te modernosti, sačuvana je sasvim drugačija slika. U dubokoj privatnosti nemačkih domova, iza kulisa krupnih istorijskih događaja, čuvana su sećanja na sirotinju koja se podnosila ćutke, sa stisnutim zubima. Teški dani nemaštine u berlinskim porodicama preživljavani su disciplinovano, najčešće pod komandom oca koji beše oficir ili pruski činovnik. Trpela se oskudica „u atmosferi baterije na bastionu, što izumire napuštena, al’ se ne predaje”.

Ni u tom Miloševom danas, stvarnost nije postala ružičasta. Prošla je cela decenija otkako su topovi utihnuli, a Berlinci se i dalje bude s nekom mrzovoljom. Uz jutarnju kafu oni su „pesimiste i cinici”. Pritiskaju ih velike „teškoće zarade”. Nepokolebljivi su u svom gorkom ubeđenju da je to posledica izgubljenog rata.

koji je nosio uniformu slavne armade bečkog ćesara, ume da pronikne u dušu i svest nemačkih masa. One mu pokazuju „puno shvatanje ekonomskih teškoća svojih, a nikakvo poimanje ratničkih i političkih grešaka predratnih”.

Dva zida

Crnjanski nije doživeo pad Berlinskog zida, niti je bio u prilici da prati potonje probleme proistekle iz nejednake ekonomske razvijenosti zapadnih i istočnih prostora nanovo ujedinjene Nemačke. Ipak, kontrasti na planu privredne, tehnološke i svake druge zahuktalosti nisu zaobišli ni onu međuratnu Nemačku njegove mladosti.

U trećoj deceniji dvadesetog veka Milošu se već „javljaju” nekakvi nemački i berlinski zidovi. (Kao da Miloš nije Crnjanski, već je Miloš – Tarabić Miloš.) U njegovoj viziji „Nemačka se prepolovljava kao dva visoka zida koja se ljuljaju – zemlja prema predratnom, glavna varoš prema posleratnom”.

Pisac romana Seobe ispituje te zidove i te suprotne vektore. On, vođen svojim novinarskim nervom, pokušava da premeri širinu jaza između zamorene unutrašnjosti Nemačke i berlinskog elana. Dok unutrašnjost zemlje možda priželjkuje vraćanje nekoj staroj Nemačkoj, koja ne prestaje da se divi parnoj lokomotivi, želje Berlina dosežu razdaljine interkontinentalnih letova. U jednoj brzini je provincija koja mora da „sluša”, a u nekoj sasvim drugoj „taj centar” koji neumorno „izdaje naredbe”. Berlin onog vremena ličio je na veliku zajapurenu glavu moderniste pod kojom je stenjalo (još uvek) nedovoljno nabildovano telo u tesnom, demodiranom odelu. A odelo, staro ili novo, mora biti po berlinskoj mustri, i sve cipele u izlozima – po berlinskom kalupu. Samo se berlinska berza osluškuje! Radi se i misli vrlo precizno i proračunato, na kredit. Računica je uvek sigurna, utemeljena na čvrstom poverenju u svoju banku, u svoje preduzeće, u Nemačku i, naravno, u Berlin. Od Berlina zavise „koordinate” nemačkog ekonomskog i psihičkog stanja.

Crnjanski u jednoj ruci drži olovku, a u drugoj štopericu, i to onu digitalnu – pozajmljenu od fantastične sutrašnjice ka kojoj su okrenuti svi berlinski pogledi. Meri prolazno vreme nemačkih zemalja, koje behu, još od 1871. godine, prinuđene da preskaču vremena radi dostizanja berlinskog ritma. Zato „treba biti lud, pa verovati, u mnogim krajevima Bavarske, Franačke, pa i Vestfala i Pruske, da će ti krajevi izdržati najnoviji tempo Berlina”.

S druge strane, vera ludaka možda i nije bez osnova, jer Crnjanskom se javlja glas koji na maternjem nemačkom veli da te stare feudalne zemlje više ne postoje i da će nemačka industrija i tehnika uskoro preći granice prirodnog. Svi krajevi velike ujedinjene države biće toliko centralizovani i preobraženi da stranac neće moći da ih prepozna. Zarada će „zalivati” i najudaljeniji ćošak zemlje koju neki smatraju iznurenom. Mašine će raditi. Mnoštvo mašina! Odmah za njima marširaće banke. Biće to uskoro „jedan novi nemački život, jedne nove nemačke gotike”.

Veliki mašinski park čekao je svog mašinistu, nikog drugog do ćaknutog drvendeku iz romana Lagum Svetlane Velmar-Janković, onog nesuđenog slikara s brčićima à la Čarli Čaplin.

Proročanstvo

U tehnomanijačkom pandemonijumu svekolike električne i gumene rotacije, u trenucima punim vesti, radiograma, reklama Berlina prevazilazi stvarnost i postaje providna. Reč je o transparentnosti koja ipak ima svoje svetle i tamne tonove. Iako berlinski radni svet ima svoje čiste bolnice, dečja zabavišta i sportske terene, osnovni ton uhvaćen okom ondašnjeg srpskog posmatrača prilično je mračan. Upadljivi su očajni izrazi lica, žučnost i gorčina, pa se može učiniti da vojska bednika „pod Berlinom” sizifovski zida „neke nedovršene piramide”.

Od mora čelika, kamena i asfalta, berlinska crna magija stvara naposletku panoramu dostojnu Tolkinovog Mordora. Ali Hindenburgova otadžbina još beše zemlja puna suprotnosti, pa zato Hindenburgovi zemljaci i zemljakinje mogu da izgledaju kao Tolkinovi orci, ali i kao hobiti i vilinske princeze.

I zaista, tih godina pojavile su se neke nove Nemice, devojke vilinske lepote. Muškarac koji je napisao Priče o muškom nije propustio priliku da priča i „o ženskom” na nemački način. Nije mogao da ostane ravnodušan pred savršenstvom oštrih profila mladih nemačkih žena, pred njihovom pepeljastosmeđom kosom i njihovim ledenoplavim očima, pred njihovim vitkim strukom i oblikom njihovih bedara. Nakon Velikog rata primetan je nagli skok „nivoa” njihove lepote. Zasluge za taj novi izgled ondašnjih sunarodnica Klaudije Šifer pripisivane su novoj modi i sportskim klubovima koji su isklesali nove generacije nemačke omladine. Te promene bile su vidne i na novim pokolenjima jačeg pola. Novi, vitki i mišićavi nemački mladići razlikovali su se od svojih predaka, pivopija čija su tela ličila na „odenutu burad”.

Pokraj nekih jezera i kanala, ne tako daleko od ondašnje berlinske vreve, Crnjanski je prepoznao poslednje ostatke pokorenog i istrebljenog Slovenstva. Otkrio je „sorbska sela, čije seljaštvo živi još uvek životom iz dečjih priča, zavejanih kuća, carstva patuljaka, Snežana i čudnih vodeničara, ribara”.

Ipak, tu izložbu idiličnih pejzaža (jednog takoreći tolkinovskim bojama nabojadisanog Okruga) već je neumitno potiskivalo nešto što će na kraju ličiti na katalog ideja za unutrašnji dizajn pancer tenka.

Tumarajući u tadašnjoj, već ocvaloj versajskoj sadašnjici po onome što bi (ponovo) moglo biti, Crnjanski zapaža da je Veliki rat bio „tek jedna generalna proba za idući” i da je ishod tog velikog minulog sukoba od Nemačke opet napravio Prusku, skučenu i sputanu državu. Usred posleratno-predratnog vremena on primećuje i ovo: „Sedamdeset miliona Nemaca radi u jednom novom, i zato grozničavom, preduzeću. Milione palih sahranili su i nisu ostali, nad njima, ni časa, u kontemplaciji. Milijarde novčanica sagoreli su, i smešeći se, otišli dalje odmah.”

Dok dvadesete godine prošlog veka polako cure, srpski pisac ne zaboravlja da vuk dlaku menja, ali ćud nikada, pa zato proriče da će stari dobri Berlin za deset godina ličiti na Njujork, koji će „imati, ipak, lepotu čeličnog germanskog šlema”.

Tako je u eri džeza i čarlstona viđena nemačka zemlja i velika varoš koja nad tom zemljom bdi i isijava futurističku svetlost svojih električnih svetlećih cevi. Tu je pisac stavio tačku umesto zapete. Pronicljivom čitaocu može se učiniti da Miloš time vešto skriva „višak” svoje vidovitosti, da ne bi ispao veštac kome šapuće na uvo nekakva mehanička Pitija upravo pristigla iz Metropolisa Frica Langa.

Previše je Miloš kazao, premda je po svoj prilici u svom irisu, u zelenkastoj dužici svoga oka, tek počeo da naveliko razabira šta je sve ostatak dvadesetog veka spremao Berlinu, a šta Berlin ostatku sveta.