Kako je Dunavsko ostrvo postalo zelena oaza Beča? Glavni grad Austrije se bez Dunavskog ostrva više ne može ni zamisliti, a prvobitni planovi predviđali su čisto tehnički projekat.
Pre tačno 50 godina, 1972. pristigli su prvi bageri. Tada je to bio građevinski projekat superlativa. Ukupno 16 godina je trajalo nasipanje 30 miliona kubnih metara zemlje, da bi se napravilo ostrvo dužine 21 kilometar. Kada je Gotfrid Hansjakob, koji je učestvovao na izradi planova za Dunavsko ostrvo, radove prepustio Poljoprivrednom fakultetu izgledalo je kao da je došao idealan trenutak.
Kao zaštita od poplava koje su stalno nanosile veliku štetu pre svega delovima 20. bečkog okruga, najpre je u planu bio čisto tehnički građevinski projekat sa ravnim linijama obala i strmim nasipima. Bez uvala za kupanje i bez predviđenog sistema puteva. Na kraju je nastala 3,9 kvadratnih kilometara velika oaza za vožnju biciklom, plivanje, roštiljanje i uživanje.
Tek je slučajnost promenila sudbinu. Zbog jedne saobraćajne nesreće na autoputu koordinator Dunavske oblasti bio je primoran da zajedno sa komisijom građevinske radove obiđe pešice. Tek tada su prave dimenzije došle do izražaja, kontrast naspram nedostatka prostora u gradu i potencijal slobodnih priobalnih delova sa pogledom na brda Leopoldsberg i Kalenberg. Arhitekte su potom izradile novi predlog, potpuno suprotan postojećim planovima. Želja je bila da se Beč dovede do Dunava tj. da se povežu dva dela grada. Povezujući element je trebalo da bude sama reka i novi park prirode u kojem će građani moći da provode slobodno vreme. Bilo je i puno kritičara. Tek je sve češće koriščenje ostrva od strane stanovništva potvrdilo da je odluka bila prava. A sve je počelo s namerom da se delovi grada zaštite od poplava, čemu i danas ostrvo služi.
Dunavsko ostrvo postalo je ne samo najomiljeniji predeo Bečlija za uživanje i rekreaciju, već i turista. Iz centra grada do Dunavskog ostrva može se za nekoliko minuta stići metro-linijom U1 i U6.