Grčka je veoma blizu povratka na trasu održivog privrednog rasta, posle gotovo dekade recesije i krize javnog duga, zaključak je stručnjaka. Vlada Grčke, predvođena premijerom Aleksisom Ciprasom, liderom levičarske partije Sirize, približila se obnavljanju nivoa finansijske stabilnosti i poverenja međunarodnih finansijskih institucija, prvi put posle ekonomske krize iz 2007. godine, tokom poslednjih pregovora u okviru evrozone i Međunarodnog monetarnog fonda. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja da se privredna stagnacija Grčke uspori i zaustavi, ekonomski analitičari smatraju da trenutni ekonomski pokazatelji ukazuju na to da je skori oporavak moguć, ali da je neophodno napraviti još nekoliko koraka da bi se posrnula ekonomija ponovo postavila na zdrave temelje.
Kovač, izvršni direktor investicione banke UBS, smatra da bi zaključivanje sporazuma o otpisivanju duga, uz uključivanje Grčke u program kupovine evroobveznica Evropske centralne banke, bio ozbiljan pomak unapred, dok bi uz pomenute mere bila neophodna i liberalizacija kontrole kapitala u cilju realizacije dugoročno održivih i predvidljivih privrednih performansi.
Uspešni koraci vlade
Ohrabrenja međunarodne javnosti i ekonomskih analitičara da će doći do potpunog oporavka grčke privrede proizvod su nekoliko uspešnih koraka grčke vlade i međunarodnih kreditora.
Na prvom mestu, ekonomski suverenitet Grčke biće obnovljen zahvaljujući sprezi finansijske, odnosno budžetske discipline vlade, što građani nerado prihvataju, i mera za otpisivanje duga Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda. Takođe, privredni rast u prethodnih devet meseci premašio je očekivanja analitičara zahvaljujuću uspešnoj turističkoj sezoni.
Grčka će najverovatnije premašiti projektovani rast BPD od 1,1 odsto. Takođe, za 2018. projektovan je rast od 2,5 odsto, ukoliko se zadrži postojeći nivo stabilnosti. Prethodno, 2016. godine, Grčka je uspela da ostvari budžetski suficit od 3,8 odsto i tržište rada je znatno unapređeno, što je imalo pozitivne implikacije na povećanje privatne potrošnje, višu tražnju i dinamičniji izvoz.
Dug put
Ipak, Grčka i njeni građani prošli su dug put od početka krize do trenutka kad bi se moglo reći da su na pragu oporavka. Još pre ulaska Grčke u evrozonu mišljenja stručnjaka i političara bila su podeljena, kako u zemlji tako i u Evropi.
Iako je Grčka 2001. uvela evro kao valutu, u decembru 2004. godine Evropska komisija ju je opomenula da je, u cilju ispunjavanja kriterijuma za članstvo u evrozoni, davala lažne statističke podatke za period od 1997. do 1999. godine.
Međutim, prava kriza je započela 2009, kad je prvi put kreditni rejting Grčke sa A- snižen na BBB+. Dug je nastavio da raste, da bi 2010. ministri evrozone odobrili prvi paket pomoći Grčkoj, u iznosu od 110 milijardi evra. Grčka vlada zatim uvodi bolne mere i rezove u javni sektor snižavajući plate i optuštajući zaposlene. Ubrzo potom ministri evrozone donose drugi paket pomoći, u iznosu od 109 milijardi evra, dok je kreditni rejting snižen sa B na CCC, a javni dug je porastao na 330 milijardi evra, odnosno 180 odsto BPD. U praktično bezizlaznoj situaciji Grčka na referendumu 2015. godine odbacuje plan EU od daljim merama štednje. I treći paket pomoći, od 86 milijardi evra, odobren je 2015. kao mera za dalju stabilizaciju javnih finansija. Jedna od važnih poseta Grčkoj u 2016. godini bio je i dolazak tadašnjeg predsednika SAD Baraka Obame, koji je poručio da je za međunarodnu privredu veoma važno da Grčka ostane članica evrozone i pozvao na znatan otpis grčkog duga. Međutim, otpisivanje dugova nije jednostavna mera, već s određenim posledicama kako za Grčku tako i za kreditore.
Otpis duga
U pogledu otpisa duga stoje dve suprotstavljene strane – evrozona, koja insistira na daljim reformama bez otpisa, i MMF, koji se zalaže za otpis dela ili ukupnog duga. MMF je koristio ovaj mehanizam još osamdesetih godina, tokom ekonomske krize u Latinskoj Americi. Jedan od predloga za koji se zalaže tvrda struja pregovarača, među kojima je i ministar finansija Nemačke Volfgang Šojble, bila bi da otpisivanje dela duga Grčkoj mora biti praćeno njenim izlaskom iz evrozone, kako je navedeno u Lisabonskom ugovoru. Prema ovoj ideji, Grčka bi napustila evrozonu, desio bi se tzv. gregzit, i vratila devalviranu valutu, drahmu, čime bi praktično obnovila ekonomski suverenitet, jer bi se kontrola opticaja novca prenela sa Evropske centralne banke na Grčku državnu banku.
Uz oporavljenu industriju to bi moglo pozitivno da utiče na konkurentnost Grčke, jer bi njeni proizvodi bili jeftiniji, ali zarade bi drastično opale. Druga mogućnost bi bila da se Grčkoj otpiše dug, kao i da ostane članica evrozone. U tom slučaju sav teret duga Evropska unija bi prenela na sebe, a to bi proizvelo pad kursa evra na međunarodnom finansijskom tržištu. Međutim, ozbiljnija posledica u slučaju ponavljanja takve situacije jeste to što bi neka država potencijalno mogla zloupotrebiti članstvo u evrozoni i na isti način zahtevati brisanje dugova.
Grčka je do sada zaista prešla dug put privrednog oporavka, dok su njeni građani iscrpljeni bolnim rezovima i čestim izborima, na kojima praktično samo biraju druga lica koja će takođe morati da podnesu pritisak i teret nagomilanog duga. Uprkos tome, Grčka je strateški veoma važna, jer je članica NATO, unutar koga ima podršku SAD, dok sa druge strane, kao članica Evropske unije, evrozone i Šengenskog sporazuma, zauzima značajno mesto u političkoj, bezbednosnoj i ekonomskoj dinamici dvadesetsedmorke. Prema mišljenju autora, strateški interes Evropske unije je da, u cilju njenog daljeg razvoja i evolucije, Grčka ostane članica evrozone i Evropske unije s obzirom na njenu geopolitičku poziciju.