Albanska država i dalje predstavlja najveću enigmu za nas obične građane. Zapravo, nije se mnogo toga promenilo od postkomunističkog perioda. Za vreme komunizma i Envera Hodže ova država je važila za sistem potpuno odvojen i izolovan u odnosu na druge države jugoistočne Evrope. Saradnja nije ni postojala, ni na političkom, ni na ekonomskom nivou. Danas, čini se da se ova država kreće u drugom smeru, a i rezultati takozvane međunarodne integracije ukazuju na to.
Albanija je 2009. godine, zajedno s Hrvatskom, postala članica NATO. I sami znamo da je učlanjenje u Alijansu svojevrstan vetar u leđa, ne samo na putu ka Evropskoj uniji već i u kreiranju ekonomske održivosti. Međutim, šta je ono što nedostaje ovoj državi i njenom lideru Ediju Rami da zaista postanu lideri u regionu? Da li je slika koja se o ovoj državi stvara poslednjih
godina zapravo iskrivljena realnost i da li ćemo, ako zagrebemo po površini, uočiti ono što ne možemo da vidimo preko malih ekrana? Bilo bi dobro ako je ovo drugo istina i ako nakon prve
posete Albaniji shvatimo da je to zemlja u kojoj se ide ka cilju.