Tog 24. aprila 1987, kad je jugoslovenska ekonomska kriza bila na vrhuncu i, dosledno tome, nacionalističke strasti i međurepublički sukobi bili rasplamsani, Slobodan Milošević, predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, otišao je u Kosovo Polje da se obrati nezadovoljnim Srbima koji su se žalili na svakodnevni teror tamošnjih Albanaca. Zbog želje da mu se okupljeni Srbi što više približe, nastao je metež, zbog čega je reagovala policija, sastavljena većinom od Albanaca, i grubo ih oterala, na šta je Milošević, čini se zbunjen, izgovorio „niko ne sme da vas bije”. Od tog momenta on postaje simbol svega što je srpsko i neupitni zaštitnik srpskog naroda na prostoru bivše Jugoslavije. Tako prikupljena moć dala mu je snagu da preduzme političke poteze koji su, u sadejstvu s rastućim nacionalizmom na tlu cele zemlje, vodili dezintegraciji Jugoslavije i najkrvavijem ratu na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata.
Tačno trideset godina kasnije, na julskom Samitu država Zapadnog Balkana u Trstu, održanim pod pokroviteljstvom Evropske unije (EU), razmatrane su strateške političke i ekonomske odluke koje bi trebalo da posluže ne samo održavanju krhkog mira u tom području već i ubrzanju unutardržavnih reformi koje bi trebalo da olakšaju pristup ovih zemalja EU.