Balkanski lonac pun pregrada

Možda nedavna izjava albanskog premijera Edija Rame da srpski kapital nije dobrodošao u albanski strateški sektor, data povodom namere našeg „Telekoma” da kupi tamošnji „Telekom Albanija”, jeste najdirektnije izrečen stav prema Srbiji i njenom kapitalu, ali svakako ne i jedini. Mnogo pre Albanije, tj. nedvosmislenog stava ondašnjih vlasti prema mogućem ulasku državnog „Telekoma Srbija” na albansko tržište telekomunikacija iako je vlasnik albanskog „Telekoma” grčki OTE, ulazak srpskog kapitala otežavale su i Slovenija i Hrvatska, onda kada su našim biznismenima ta tržišta bila daleko zanimljivija i atraktivnija od albanskog. Uostalom, i jedna i druga sada su članice Evropske unije, ali i dalje se ne može reći da je srpski kapital tamo dočekan aplauzom.

Iako je možda odavno prošlo vreme kada je svaki pokušaj domaćih kapitalista da uđu na hrvatsko ili slovenačko tržište dočekivan uzbunom javnosti, potezanjima ratnih tema i podsećanjima na režim Slobodana Miloševića, ni danas ne postoji ni približan reciprocitet u investiranju tamošnjih kompanija u Srbiji i srpskih u tim zemljama. Deo odgovora na pitanje zašto mogao bi se naći i u činjenici da su ekonomije Hrvatske i Slovenije razvijenije od srpske, što za sobom povlači i njihove veće investicije na tlu Srbije, ali deo čuči i u činjenici da gadljivost na srpski kapital zapravo nikada nije sasvim prestala. Doduše, slušajući domaće biznismene, stiče se utisak da ni njihov interes da ulažu tamo nije tako veliki kao što je bio pre deset ili više godina, kada su u tome ozbiljno sprečavani.