Nova Godina je pred nama, a stare dileme i problemi ostaće i u 2018. prisutni na Zapadnom Balkanu.
U 2017. borili smo se svi za veći ekonomski rast, više stranih investicija, manji budžetski deficit i veće plate.Želeli smo bolje regionalne odnose i stabilnost, više prava, sloboda i tolerancije u društvu , manje korupcije, organizovanog kriminaliteta, više političke kulture i manje govora mržnje. I ako rezultata ima, isti ciljevi postavljeni su i za narednu godinu.
U izveštaju Svetske banke za 2017., koji su mediji preneli, kaže se „da će ekonomski rast Zapadnog Balkana u 2017. godini biti 2,6 odsto, a da je u prvoj polovini ove godine otvoreno 230.000 radnih mesta, što je porast od 3,8 odsto u odnosu na isti period prošle godine“. I izveštaji Evropske komisije ukazuju da su države regiona ostvarile određeni napredak u 2017. O tome svedoče nova otvorena poglavlja u pristupnim pregovorima Srbije i Crne Gore i najave da bi i druge zemlje uskoro mogle da pređu u tu fazu pristupanja Uniji. Međutim, isti izvori ukazuju da bi ovim tempom našem regionu trebalo 60 godina da dostigne nivo razvijenih zemalja EU, a ozbiljne primedbe idu svim državama na račun sporih reformi u pravosuđu, borbi protiv korupcije, garantovanju osnovnih prava i sloboda.
Čini se da je u ovoj godini moglo i bolje i da je previše energije utrošeno na mala „komšijska prepucavanja“ koja su uvek imala veliku medijsku pažnju. A da sve bude još nelogičnije deklerativno svi imamo isti najvažniji cilj, mir i ekonomski prosperitet i integraciju u Evropsku Uniju kao najveći prioritet.
Šta je to što nas odvlači od glavnog zadatka koji smo pred sebe postavili i šta nas usporava u nastojanjima da izgradimo bolja i uspešnija društva? Pre svega to je nacionalno i tradicionalno, kod nas uvek pre ekonomskog. Na Balkanu sve je komplikovano, imamo nepriznate države, priznate države sa nepriznatim imenima, priznate države sa priznatim imenima koje ne funkcionišu, a uvek možemo da nađemo razlog i da se sporimo međusobno. To je dobra podloga za „velike“, da naše „male interese“ iskoriste kako bi međusobno odmerili snage. Može se reći da je prostor našeg regiona uvek interesantan Rusiji i Sjedinjenim Državama i za međusobnu političku trgovinu. Zato one nude pomoć i podršku na Balkanu u rešavanju važnih nacionalnih pitanja, daju „dobre“ savete i zovu u svoje saveze kako bi imale što više „kapitala“ za tako nešto.Saradnja sa „konkurencijom“ svakoj od država donosi i rizike . O tome svedoči i nedavno insistiranje američkog Kongresa da se pripremi analiza bezbednosne saradnje sa Rusijom od strane svake pojedinačne zemlje Zapadnog Balkana.
Znajući da u XXI veku pored ispunjenja „istorijskog cilja“ treba ponuditi i nešto od „čega se živi“ primetno je da i jedni i drugi investiraju u naš region.Prema podacima Privredne komore Srbije ukupna ulaganja SAD u Srbiju iznose skoro 4 milijarde dolara, a investicije su uposlile skoro 17,000 ljudi. Ukupan obim ruskih investicija, prema istom izvoru realizovanih u Srbiji u periodu 2003-2015. je u visini od preko tri milijarde dolara.
I ako se kroz ovaj primer vidi da su SAD i Ruska federacija značajnije ekonomski prisutne, njihov interes za prisustvo na Balkanu je pre svega politički i svodi se na to koliko daleko ili blizu će biti granice NATO pakta od Rusije.Kada je ekonomija regiona u pitanju postoje i veće sile od njih ,a to su pre svege zemlje Evropske Unije i države okupljene u CEFTA sporazum.Takođe na Balkanu su sve više prisutne i zemlje kao što su Kina i Turska čija se ekonomska saradnja sa regionom višestruko uvećava svake godine i kod kojih ekonomski interesi bar u ovom trenutku prevazilaze političko trgovanje. Sa Evropskom Unijom trgujemo koliko sa Rusijom, SAD, Turskom i Kinom zajedno. Pri tome Evropska Unija je nadnacionalni okvir u kome se jedino mogu prevazići naši istorijski sukobi. Ona je još uvek najviše ekonomska zajednica, što naše nacionalno neće da „povredi“ , a dovoljno je politička da naša društva i međusobne odnose „uredi“.
To može biti predlog uspešne strategije na Balkanu za 2018. Od „ujaka“ koji žive (pre)daleko i koji ustvari preko nas samo rešavaju neke stare sukobe ne možemo mnogo očekivati, ma koliko nam bili simpatični.Treba da se setimo da imamo i drugu „rodbinu“.Onu „dosadnu“ koja ne poklanja puške i avione i druge zanimljive „igračke“ ,već „knjige“ iz kojih traži da učimo. A tu pored nas žive i „ prve komšije“. Koliko puta se u životu pokazalo da prvo njih potražimo kad je teško i da su one jedino uvek tu kada je najpotrebnije.