Početkom nedelje u Briselu je održan novi regionalni samit. Na poziv Visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost Federike Mogerini na neformalnoj, ali radnoj večeri, okupili su se premijeri zapadno-balkanskih država. Oni su se sastali kako bi razmotrili trenutne pozicije i dalje perspektive na putu evropskih integracija. Susreti koje Mogerini organizuje za balkanske kandidate nisu novost, praktično „laka“ večera se uvek organizuje kada su prisutne „teške“ teme.
Premijeri su se na večeri okupili prvo krajem maja ove godine nakon velikih tenzija koje su bile prisutne u regionu na relacijama Beograd-Skoplje-Tirana, a zatim nešto kasnije i u septembru „na marginama“ 72. zasedanja Generalne skupštine UN. Ova pojačana diplomatska aktivnost Brisela, kada je u pitanju region, potvrđuje činjenicu da balkansko proširenje sve više postaje „tema“ u Uniji. Završni decembarski susret ovog puta nisu pratile velike „komšijske svađe“, ali su zato očekivanja bila velika. Ona se temelje na najavama da je 2018.godina od izuzetnog značaja za dalji tok balkanskih integracija i novu Strategiju proširenja.
Kako se iz izjava nakon ovog susreta moglo čuti, svi balkanski lideri su saglasni oko zajedničkog, evropskog cilja.Takođe,izneta je i velika saglasnost u vezi međusobne podrške na tom putu. Međusobno razumevanje i podrška bilo su prisutni na svakom koraku.Ipak da bude pomalo i „balkanski“ svako je opet želeo da svoju „uspešnu priču“ o napretku i reformama u 2017. predstavi kao dominantnu, a svoju državu kao pouzdanog i predvidivog partnera. Oni kojima je to u interesu zalagali su se i za odvojene evropske puteve, svako prema tempu svog napredovanja. Ono što svakako ide u korist bržim integracijama regiona jeste prvo bugarsko, a zatim i austrijsko i rumunsko šestomesečno predsedavanje Unijom. To će omogućiti da Zapadan Balkan u narednom periodu bude stalno „tema“ jer su i ove države prilično zainteresovane i motivisane da proces oko pristupanja intenziviraju. Ono što ne ide u korist našem regionu jesu veoma različiti statusi zemalja kandidata i nejasan stav Unije da li ćemo pojedinačno ili „u paketu“ biti primljeni. Crna Gora i Srbija su jedine zemlje koje trenutno zvanično vode pregovore, a proleće 2018. se najavljuje kao termin kada bi taj posao mogle da započnu i Albanija i Makedonija.Upravo za taj period se najavljuje novi samit EU I Zapadnog Balkana pod pokroviteljstvom Bugarske gde bi mogla biti predstavljena nova Strategija, ali i proverena održivost 2025.godine kao termina formalnog pristupanja.
Evropska Unija je zaintresovana da se naš region što pre integriše.Konkurencija postoji a Rusija i Kina se trude da budu prisutne na Balkanu gradeći jače bilateralne odnose sa državama, kao Rusija sa Srbijom, ili delujući istovremeno u više pravaca kroz formate kao što je kineski 16+1. One imaju i nude gas,vojnu i ekonomsku pomoć oko većih infrastruktrnih projekata, a Rusija je zaintersovana da aktivnije učestvuje u rešavanju otvorenih političkih pitanja na Balkanu. Unija, osim ekonomskih prednosti koje podrazumeva članstvo, može jedina kao nadnacionalna zajednica da ponudi i „konačno“ rešenje za tradicionalne balkanske sukobe oko teritorije ili da ih bar uvede u jedan okvir gde bi mogućnost novih ratova bila svedena na minimum. To svakako balkanskim državama olakšava izbor.
Ono što je veći problem u svemu jeste sporost reformi i napredak balkanskih društava što ih opet sve zajedno dovodi na isti put.Ekonomski rast je prisutan, ali ni ovim tempom ne mogu se dostići razvijene evropske privrede i za pedeset godina. Za Srbiju i Crnu Goru koje napreduju u otvaranju pristupnih poglavlja se dosta često šalju poruke iz Brisela da su Poglavlja 23 i 24 o vladavini prava ključna za dalji razvoj pregovora. Albanija takođe i dalje ima korupciju i organizovani kriminal kao ozbiljne probleme, kao i politizaciju sudstva. Makedonija pored svega navedenog ima i (ne)rešiv problem oko imena sa susednom Grčkom.Bosna i Hercegovina na dnevnom nivou pokazuje da je nefunkcionalna država, a Kosovo za Srbiju, ali i za veliki broj zemalja sveta nije ni nezavisna država.
Sve ove probleme balkanske države nisu sposobne da reše same,tako su se nažalost pokazale kroz celu svoju istoriju. Nacionalno i tradicionalno uvek prisutno i dominantno na Balkanu nije pokretač nego sredstvo kojim se manipuliše i koje se zloupotrebljava često i za lične interese, a za sve to vreme naša društva zaostaju. Viši interes i pokretač može da bude čvrsto ekonomsko povezivanje regiona, a to je Evropska Unija. Za taj korak koliko je potreban Brisel toliko smo potrebni i mi sami.
Za početak potrebno je da balkanski lideri „briselski jezik“ ne zaborave odmah po povratku sa važnih sastanaka,i da na njemu što više komuniciraju međusobno i kad Mogerini zbog drugih obaveza nema vremena „za kuvanje“.