KOSOVSKI VOZ

Jedna storija pisca Jurija Borjeva o vozu u pokretu koji ide u svetlu budućnost, kad je s ruskog prevedemo na domaći teren, savršeno ilustruje istoriju Kosova i naš odnos prema tom srcu Srbije.

U ovoj posrbljenoj priči voz najpre vozi Tito: iznenada – stop, nema šina. Tito uzme kredit, kupi, postavi šine, voz ide dalje. Sad njim upravlja Slobodan Milošević. Opet se kolosek završava. Milošević upregne Srbe i Albance, jedni guraju, drugi vuku, padaju umorni, pa i mrtvi, ali voz nekako nastavlja. Miloševića zamenjuje Zoran Đinđić, ali se u daljini nazire kraj koloseka, nema šina. Pragmatični Đinđić naređuje da se demontiraju šine po kojima je voz prošao i montiraju ispred lokomotive. Nasleđuje ga Vojislav Koštunica. On ide okolo i ubeđuje Srbe kako su njega obavestili da voz ipak ide, a ako i ne ide, samo što nije. Stiže i Boris Tadić: šina nema, pa nema, voz se ne pomera sa stanice, ali stručnjaci se dosetili, kupili zavese, razvukli ih po prozorima kupea, a okolo rasporedili neke svoje mangupe koji ljuljaju vagone... i, misliš – ide voz. Tomislavu Nikoliću taj je voz poslužio da obeća nekakvu platformu, eno još s Dragicom razvlači pitu u vili na Dedinju. Evo, konačno, i Aleksandra Vučića: on je oslikao voz i napravio od njega pokretni manastir, iz voza u pokretu već u Topčideru je iskočio Marko Đurić, a u lokomotivu je sa sve prevelikim odelom zaseo Miša Vacić!...

Vučić je, dakle, pomerio voz, eno ga na postaji u Raški, prodavali su, kao i za metro, čak i karte, gomila nekog ne baš finog sveta klicala je „ćihu-ćihu”, dok su navijači palili baklje stvarajući privid pare, sve je dakle bilo tu, samo... samo Kosova nema!

Čini mi se da otkad znam za sebe, a ima tome prilično, praktično nema dana u kom javni život Srbije nije impregniran kosovskom tematikom.

Decenijama je Kosovo (sa sve Metohijom) bilo – „majka svih pitanja”! Sve dok nije postalo „srpski Jerusalim”, po Matiji Bećkoviću, ili „naša Palestina”, kako svedoči patrijarh Irinej! Te različite političke (zlo)upotrebe kosovskog pitanja kulminirale su ratom i na kraju nezavisnošću južne srpske pokrajine, čime je, na naopak način, sveden bilans Miloševićevog vraćanja dostojanstva srpskom narodu.

Pitanje čije je (naše) Kosovo odavno je prestalo da bude nacionalno. Sve je manje i principijelno. Čak više nije ni retoričko! Ali je ostao taj večiti usud da bude – dnevnopolitičko i sitnoprofitersko!

Kosovski mit jeste prestao da bude mobilizatorski faktor, ali još uvek funkcioniše kao neka vrsta linka između onih koji su ostali dole jer nisu imali gde i političke elite koja zbog sijaset onoga na šta ne može da utiče propušta priliku da utiče na ono malo na šta može.

Iako su nam od „kosovskih motiva” uglavnom ostale uspomene i transparenti „Kosovo je srce Srbije”, ložimo se poput dece: čas vodimo sa 5 : 0, čas uvodimo novi trend u bavljenje Kosovom – pravićemo se blesavi!

Ima li kraja svemu ovome?!

Ako konačno želi da se pohvali da ima pun suverenitet i teritorijalni integritet, Srbija mora priznati Kosovo. Bio bi to odgovoran potez odgovornih ljudi. I veliki korak za bolje sutra Srbije. Put u budućnost. U koju se, budućnost, odavno ne stiže – vozom.

Jer, kad Vulini omaše voz i uđu u tenak, kaže narodno predanje, praktično im je nemoguće „nacrtati” da je u novijoj političkoj geografiji, granica tek imaginarna crta koja deli zamišljena prava jedne od zamišljenih prava drugih država.