Vuk u svom Srpskom rječniku (1818) tvrdi da kuga za Srbe ima žensko obličje i da su o tome ,,svedočili’’ oni koji su je preležali.
Sa stranica pomenutog rječnika – koji nije samo rečnik već i enciklopedija srpskog naroda – Karadžić nam (i pred kraj ove kužne, a zasad nedovoljno prokužene 2020. godine) pripoveda ovo: ,,Srblji kažu da je kuga živa kao žena, to osobito dokazuju oni koji su ležali od nje. Mlogi kažu da su je viđeli đe ide zavješena bijelom maramom; a đekoji pripovijedaju da su je i nosili, tj. ona nađe čoveka u polju, ili srete đe na putu (a đekom dođe i u kuću), pa mu kaže: ja sam kuga, već ajde da me nosiš tamo (kud ona oće). Onaj je uprti na krkače. [...] Kuge imaju preko mora svoju zemlju (đe samo one žive), pa i Bog pošlje amo (kad ljudi zlo rade i mlogo griješe) i kaže im koliko će ljudi pomoriti.’’
U vremenima u kojima je ova (neko će reći seksistička) personifikacija još uvek bila aktuelna, prilike na našim prostorima behu prilično drugačije od današnjih. Ili ne baš tako prilično. Nekadašnje srpsko ,,druženje’’ s kugom i njoj sličnim ,,damama’’, išlo je ruku pod ruku s drugim nevoljama i izazovima kojima se mogu pronaći pandani zakamuflirani u stihiji našeg vremena.
Tokom prve polovine devetnaestog veka, u ne naročito prijateljskom okruženju, vazalna Kneževina Srbija započinjala je put ka uspostavljanju istinske državnosti. Njeno mesto na mapi Evrope obećavalo je lepu sutrašnjicu trudbenicima na različitim poljima privređivanja. Ipak, duž te plodne obećane zemlje pružala se duga senka istočnog pitanja čija će se ,,konačna’’ rasplitanja i ponovna zaplitanja prolongirati do naših dana, uz prateće zamrznute (polugotove) konflikte i druge ,,balkanske proizvode’’ koji se, garnirani tradicionalnim revanšizmom, serviraju hladni.
Burna istorija koja ne posustaje nije se podjednako osećala na svakoj stopi njene teritorije. Talasi izbeglica, pojave zaraznih bolesti i napetost na pograničnom području posebno su pogađali jugozapad Miloševe i Mihailove Srbije.
Čišćenje i ,,kađenje’’
Nemirna jugozapadna granica Knjažestva srpskog beše važan migrantski koridor. Bila je to udarna tačka vektora koji je podstakao demografski i ekonomski zamah zemlje na tri Morave.
Moravski pijemont zapljuskivan je čestim, većim ili manjim imigracionim cunamijima.
Iz starih, kršnih slovenoilirskih postojbina balkanskih Srba – iz Crne Gore, istočne Hercegovine, Bosne i Raške oblasti – pristizale su kolone predaka mnogih današnjih Srbijanaca.
Među svedočanstvima o tom pristizanju i o prilikama na našem onovremenom ,,divljem (jugo)zapadu’’ ističe se izveštaj koji je, 2. avgusta 1837. godine, zlatiborski starešina Jovan Mićić uputio velikom gospodaru Milošu. Sva rovitost stanja tih vrelih letnjih dana živo isijava iz sledećih Mićićevih redova: ,,Ponizno javljam da sam sinoć pre sumraka došao ovamo [na Kokin Brod], gde sam što videti imao: malo i veliko, sve je to iz Nove Varoši ovamo prešlo, ima više od 500 duša i preko 300 tovara kojekakve parte imjenija njiovog. I živoga mala što je preterano zakrčilo polje pored Uvca ispod karaule na našoj strani. Svu su noć noćas vrveli, sve bježe i od stra [od] manitoga Ejub-paše pazarskog. [...] A paša jednako u Sjenici, pak i topove u polje izneo. Ono ljudi što je pogubio, nije dao sinoć da se ukopaju, no onako bio bacio paščadima.’’
Iako je bavljenje trgovinom u pograničnom području po pravilu podrazumevalo unosno poslovanje, svaki zlatnik zarađen uz granicu imao je i onu svoju drugu stranu. Pomenuti turski silnik zaplenio je novovaroškom trgovcu Cuciću 100 volova i 450 ovnova, pa mu odsekao 2.000 groša globe i pozvao ga ,,k sebi, a čovek ići ne smije’’.
I u pozno leto 1839. godine, razne kolone ,,bježanaca’’ stapale su se u stari mozaik srpskih seoba. Nažalost, u tom monumentalnom ,,mozaiku’’ beše to tek kamičak. Poput današnjih migranata iz Sirije i Avganistana, naši sunarodnici ,,onostranci’’ često su ,,kršili pogranične plotove’’ i u potrazi za hranom upadali u srbijanska sela.
Kao uzgrednu ilustraciju tadašnjih prilika, valja pomenuti pojavu jedne poveće grupe nevoljnika – oko 800 crnogorskih ,,duša’’, pretežno nejači u veoma jadnom stanju – koja je preko Javora hitala na sever. Te unezverene duše odbijale su da se vrate nazad preko ,,administrativne linije’’ na tursku stranu. Na stranicama posvećenim tim danima, povesnica pamti još jednu ,,veliku svetinu, golu i gladnu kao vuci’’. Među tim svetom zateklo se oko 200 drobnjačkih porodica koje pristigoše u okolinu Jablanice. Krizni menadžment tadašnjih srpskih vlasti našao se pred velikim izazovom. S najvišeg mesta stigla je naredba da svi prebezi budu zadržani propisani period u karantinu i prođu kroz postupak čišćenja i ,,kađenja’’, a zatim da im se dodele potrebne količine životnih namirnica za put u ,,ravnu’’ Šumadiju, Mačvu, Pomoravlje i druge plodne krajeve Kneževine.
U novoj sredini, tim i mnogim drugim došljacima otvaraju se novi životni izgledi, prilike za opstanak i materijalni prosperitet kakvih nije bilo u starom zavičaju. Oni nisu brojčano ojačali samo srbijansko seljaštvo. Iz njihovih redova regrutovani su brojni trgovci i zanatlije koji će dati zamah formiranju ovdašnjeg građanstva. Njihov uspeh postaće i deo opšteg uspeha Srbije koja je tada upravo bila krenula svojim krivudavim novovekovnim putevima oslobođenja i još vijugavijim stazama privrednog preporoda.
Zagonetna boljka
U rano proleće 1840. godine, preko zlatiborskih prostranstava pristizale su nove velike grupe izbeglica. Izvesni Lazar Bučović, čelnik karantina u Mokroj Gori, obaveštavao je tih dana više vlasti o silnim ,,gomilama’’ nesrećnog sveta, o čitavim srpskim familijama koje pritisnute oskudicom i turskim zulumima hrle na ,,našu stranu’’. Ni majski dani te godine nisu bili cveće. Naročito to ne behu 13. i 14. dan najlepšeg prolećnog meseca. Samo tokom tih predugih 48 sati uprava pomenutog karantina prihvatila je više od hiljadu izbeglica.
Polazeći od izveštaja sačinjenih u gradu na Đetinji, ondašnje nadležno ministarstvo predalo je (22. maja) knezu Mihailu na ruke dopis sledeće sadržine: ,,Načelničestvo okružia Užičkog javlja Popečiteljstvu vnutreni dela, da narod iz Otomanskog nami susednog predela, osobito iz Sjeničkog polja i Novovaroškog kadiluka, u našu stranu od gladi i turskoga zuluma bega tako, da pri karantinu u Mokroj Gori ni u polju, toli u kolebama dovoljno mesta nema, i da sve jednako narod iz isti mesta pridolazi, koji se izjašnjava da on za svagda srbskim podanikom ostati želi.’’
Geografski položaj i sled događaja, izložili su u onim vremenima užički kraj udaru raznih čuma i morija. Velike ,,rednje’’ kuge, kolere i velikih boginja prohujale su tim delom Srbije ostavljajući za sobom ružne uspomene. Pamti se da je Sirogojno 1836. godine zahvatila kolera, koja nije zaobišla ni staro (pretežno levantinsko) Užice u kojem je od te bolesti za pet dana umrlo šezdeset Turaka.
Da nevesela zbrka bude veća, za onog zemana pojavila se u tim krajevima i neka opaka zagonetna boljka koja je svojom ,,kliničkom slikom’’ odskakala od ostalih. Nije se dala spustiti u kalup nijedne poznate, pa su je krstili imenom ,,užička’’ bolest. (Ona je tako svojim ,,ramenom’’ stala barem ,,uz koleno’’ čuvene ,,španske’’ groznice i najnovijeg ,,kineskog’’ virusa.)
Uz goveđu i svinjsku pršutu, ponela je zasluženo ,,oznaku’’ odgovarajućeg geografskog porekla.