Srbija i izbori u BiH: zarobljena politika, zarobljena ekonomija

Srbija ne raspolaže prirodnim, ljudskim niti tehnološkim kapacitetima koji bi obezbedili brz ekonomski rast. Njeno je siromaštvo prastaro. Periodi hrabrih, dubinskih, brzih reformi sporadični, gotovo incidentni. Srbija je i dalje izolovano društvo i dirigovana ekonomija. Infrastruktura nedovršena, železnica nepostojeća, javna preduzeća uporišta korupcije, partokratije i hronične neefikasnosti, finansijsko tržište plitko, oskudno, neslobodno, trgovina tajkunizirana i monopolizirana, banke i multinacionalne korporacije u kartelima, obrazovanje i zdravstvo afrički, granice rigidne. Država neintegrisana u slobodni svet, u sporovima s većinom suseda. Dilema da li ćemo u EU i NATO (kao da nije čast biti u članstvu takvih klubova globalnog uticaja) otkriva nekompetencije, zlovolju, frustracije i loše namere, i u elitama i u dubokom društvu, i u dubokoj državi, poput onih o vakcinama, osiromašenom uranijumu, avionskim preletima, svetskim zaverama. Vlast je politički defokusirana, rasuta, opozicija pod liderstvom političkih mediokriteta.

Teško je nabrojati pretpostavke, iz prošlosti ili aktuelnosti, zašto smo siromašni. Ekonomiju sam u stanju da posmatram samo sa stanovišta politike. I prošlost je važna, ali je pitanje političke odgovornosti, i liderstva i celine građanstva, etički imperativ i put do definisanja novih sistemskih, time i ekonomskih prioriteta. Svoje niske političke i ekonomske performanse Srbija je nasledila iz daleke agrarne prošlosti, i novijih epoha komunizma i nacionalizma. Takvo stanje ne može suštinski izmeniti nijedna vlada u jednom ili u nekoliko mandata. U godinama nakon 5. oktobra 2001. (u međuvremenu koje je steklo punoletstvo), bila je očigledna energija promena, koja je doprinela naglom rastu zarada i opšte efikasnosti, bez obzira na zbrzana, nekvalitetna sistemska rešenja, obično podvedena pod pojam tajkunske privatizacije. Taj model opravdavao se potrebom da se hitno uvede u legalne tokove kapital opljačkan u toku prvobitne akumulacije, u senci ratova i međunarodne izolacije. Dugoročne posledice demokratskog deficita u politici i ekonomiji (privatizacija, finansijsko tržište) verovatno su povratak pesimizma u društvene strukture i cinizam u izbornim i, uopšte, političkim procesima, uz uobičajenu pokornost vlastima koje god da su (samo tako je i Đinđić pobedio u januaru 2001).