U srpskoj javnosti i institucijama nikad nije bilo otvorene, slobodne i stručne debate o Vladi (Skupština, mediji itd.). I ovaj prilog je simulacija nepostojeće stvarnosti. Sve poluge izvršne i zakonodavne vlasti su realno u domenu predsednika Republike. Aleksandar Vučić ponavljao je praksu prethodnih lidera koncentrišući uticaj u medijima, bezbednosnom sektoru i preostaloj državnoj ekonomiji. On vešto upravlja šešeljizacijom javnog mnenja, militarizacijom bezbednosnih službi i dodelom privilegija u javnim službama.
Catch-all strategija moguća je zahvaljujući samom poreklu Srpske napredne stranke. Ona potiče od šešeljevskih radikala, koje su na početku višepartizma kreirali Savez komunista i DB kako vladajuća Socijalistička partija Srbije ne bi postala ekstremistička snaga u nasilnom rasturanju Jugoslavije. Deo radikala, s Nikolićem i Vučićem, svojevremeni predsednik Boris Tadić je, sa svojim kabinetom odmetnutim od legalnih institucija, u terminalnoj fazi političkog mahnitanja, reformisao i ustrojio u skladu sa svojom nakaradnom vizijom bipartizma u proporcionalnom izbornom sistemu. Tadić je tako izgubio vlast koju je delio sa SPS-om, a SPS zadržao uticaj u „dubokoj državi”.