Više od četvrt veka mi u Srbiji tragamo za algoritmom kojim bismo izvršili ukupnu društvenu i privrednu transformaciju. Uprkos brojnim koncepcijskim i političkim zaokretima, kraj se još uvek ne nazire. Misterija tranzicije predugo traje jer ne postoji jasan konsenzus o tome kakvu državu i društvo želimo. Dileme su još veće kada se postavi pitanje praktičnog ostvarenja nejasnog koncepta. U celom bivšem komunističkom bloku došlo je do tektonskih promena. Svi su imali probleme zbog urušavanja komunističkog sistema, ali je većina država opstala. Samo dve države su se raspale (SFRJ i SSSR), a jedna se relativno bezbolno podelila (Čehoslovačka).
Dubina problema koje je ostavilo poluvekovno komunističko nasleđe najbolje se vidi na primeru Istočne Nemačke. U ovom slučaju se radi prosto o usisavanju jedne teritorije, stanovništva i privrede u uređeni sistem Zapadne Nemačke. Tranzicija je sprovođena bez bilo kakvih institucionalnih eksperimenata. I pored nestandardno povoljnih okolnosti ispostavilo se da nekadašnja privreda DDR, koja je slovila kao najrazvijenija u komunizmu, još uvek nije integrisana. Neprekidno isplivavaju ogromni skriveni gubici, a ukupan privatizacioni prihod je negativan. Istovremeno ukupna društvena struktura i sistem vrednosti se sporo prilagođavaju zapadnim standardima efikasnosti. Nemačka se ujedinila, potrošena su ogromna sredstva u rekonstrukciju istoka koji još zaostaje.