U ovo vreme pandemije COVID-19 veliki izazov za većinu nas je kako da zaštitimo sebe i svoje porodice od virusa i kako da zadržimo svoja radna mesta. Za donosioce odluka o političkim merama to znači potrebu da se izborimo sa pandemijom bez nanošenja nenadoknadive štete privredi.
Sa trenutno više od 3 miliona obolelih i 217,000 preminulih od virusa širom sveta, i očekivanim gubitkom radnih sati ekvivalentnim gubutku 305 miliona radnih mesta do polovine ove godine, ulozi nikada nisu bili ovako veliki. Vlade nastavljaju da “slušaju struku” u potrazi za najboljim rešenjima, dok u isto vreme zapostavljaju očigledne koristi od mnogo veće međunarodne saradnje u izgradnji neophodnog globalnog odgovora na globalni izazov.
Ali dok bi rat protiv pandemije COVID-19 tek trebalo da dobijemo, postaje sve jasnije da će to što nas čeka posle pobede biti “novo normalno stanje” u načinu na koji će društvo biti organizovano i u načinu na koji ćemo raditi.
To ne zvuči baš uveravajuće.
Zato što izgleda da niko ne zna da kaže kako će to novo normalno stanje izgledati. Zato što će po svemu sudeći to stanje zavisiti od ograničenja koje nam nameće pandemija, pre nego naše volje i izbora. I zato što smo to već čuli. Mantra koja daje prizvuk ekonomskog sloma iz 2008-2009. godine je bila da će, kada jednom bude napravljena i primenjena priuštiva vakcina protiv virusa, svetska privreda biti bezbednija, pravednija i održiva. Ali to se nije dogodilo. Staro normalno stanje tada je ponovo uspostavljeno uz osvetu prema onima koji pripadaju nižim ešalonima na tržištu rada, koji su se našli u još nepovoljnijem položaju.
Zato je 1. maj, Međunarodni praznik rada, prava prilika da bliže pogledamo ovo novo normalno stanje i da počnemo sa radom na tome da ga učinimo boljim normalnim stanjem, ne toliko za one koji već imaju mnogo, nego za one koji očigledno imaju premalo.
Pandemija je na najsuroviji način ogolila neverovatnu prekarizaciju i nepravdu u svetu rada. Upozorenja koja dolaze od naših kolega iz Svetskog programa za hranu o nadolazećoj pandemiji gladi pokrenuta su desetkovanjem sredstava za život ljudi u neformalnoj ekonomiji – u kojoj za život zarađuje šest od deset ljudi na planeti. Milioni ljudi suočeni su sa nemaštinom usled narastajućih rupa u sistemima socijalnu zaštite čak i u najbogatijim državama. Nemogućnost da se obezbedi bezbednost na radu osuđuje gotovo 3 miliona ljudi na smrt svake godine zbog posla kojim se bave. Neobuzdani porast nejednakosti širom sveta znači da, u medicinskom žargonu, virus ne pravi razliku između žrtava u svom socijalnom i ekonomskom uticaju, ali pravi brutalnu diskriminaciju protiv najsiromašnijih i nemoćnih.
Jedino što bi moglo da nas iznenadi u svemu ovome jeste da shvatimo da smo iznenađeni. Pre pandemije nedostatak dostojanstvenog rada ogledao se u pojedinačnim epizodama tihog očajavanja. Bila je potrebna propast usled pandemije COVID-19 da ih prikupi u jednu kolektivnu socijalnu kataklizmu sa kojom se svet danas suočava. Ali oduvek smo znali: mi jednostavno biramo da ne brinemo. Političke mere koje se uglavnom donose obično uvećaju a ne umanjuju probleme.
Pre pedeset dve godine Martin Luter King je malo pre svog ubistva u govoru radnicima gradske čistoće koji su štrajkovali podsetio svet da postoji dostojanstvo u radu. Danas je virus na sličan način istakao uvek esencijalnu a ponekad i herojsku ulogu heroja koji rade tokom pandemije. Ljudi koji su obično nevidljivi, neprimetni, podcenjeni ili čak ignorisani. Zdravstveni radnici i negovatelji, čistači, kasirke u supermarketima, prevoznici – suviše ih često nabrajamo kada govorimo o siromašnim radnicima koji nemaju sigurnost.
Danas poricanje dostojanstva ovih i miliona drugih radnika stoji kao simbol naših grešaka iz prošlosti i naših budućih odgovornosti.
Verujemo da će do Prvog maja sledeće godine pritisak od opasnosti COVID-19 biti iza nas. Ali imaćemo pred sobom zadatak da izgradimo budućnost rada koja se suočava sa nepravdama koje je pandemija istakla, zajedno sa stalnim izaovima koje više nije moguće odlagati kao što su klimatske promene, te digitalna i demografska tranzicija.
To bi trebalo da definiše novo normalno stanje koje bi moralo da bude trajna zaostavština globalne zdravstvene krize iz 2020. godine.
(Autor je generalni direktor Medjunarodne organizacije rada)