U zemlji u kojoj se svaka boljka odvajkada nepogrešivo lečila puštanjem krvi, pojava prvih učenih lekara i apotekara nekima se mogla učiniti jednako važna koliko i postojanje petog točka na fijakeru. Tokom prve polovine devetnaestog veka i taj prekobrojni točak počeo je, ipak, silnije da se okreće i da vuče na svoju stranu, dovodeći u Kneževinu Srbiju ,,izobražene“ zatočnike Hipokratove zakletve.
Tokom prve vladavine kneza Miloša, Srbijica beše primila u službu prvih devet ,,inostranaca’’ (među njima i tri Srbina ,,iz preka’’) za koje bi se s popriličnom pouzdanošću moglo reći da su bili lekari u savremenom smislu te reči. Uporedo s pojavom te, za tadašnju Srbiju egzotične fele, osnovane su i prve ovdašnje apoteke: u Šapcu, Beogradu i Kragujevcu.
U vremenima u kojima su srpske ekonomske, vojne i zdravstvene moći tek pohitale da se uhvate ruku pod ruku, domaća ,,medecina’’ lelujala je nad povlašćenim prostorima tradicije – iznad jazbina raznih vračara, berberskih salona i predvorja prvih saniteta. Otprilike od tada lelujaju nastojanja da konačno i kod nas sve bude ,,kao u apoteci’’.
Manje je više
Milivoje M. Savić, nekadašnji načelnik Ministarstva trgovine i industrije, vidovito razaznaje prve obrise i značaj (kod nas nedavno proklamovane) sprege tri pomenuta vida moći.
Davne 1922. godine, u svojoj knjizi pod naslovom ,,Naša industrija i zanati’’, gospodin Savić ističe sledeće: ,,Izradu lekarije kod nas zahteva pored ekonomskog interesa zemlje i veliki narodno-odbrambeni interes zemlje u slučaju rata, čiju nam je važnost poslednji rat najočiglednije pokazao.’’
Nedavna vest da je 10 moćnih zemalja bezecovalo za sebe 95 odsto vakcina protiv kovida od ukupne količine koja je dosad proizvedena na planeti, razotkriva distopijske konture sveta koji se pomalja. Pored planetarne jagme za vakcinama, aktuelna korona kriza otkrila je i svu krhkost rastegnutih (preglobalizovanih) lanaca snabdevanja.
,,Odjednom’’ se pojavila potreba da se ti ,,lanci’’ skrate do te mere da se sad maltene zagovara njihovo potpuno povlačenje u suverene prostore domaće proizvodnje – u sigurnost carstva samodovoljnosti – barem kad je reč o produkciji onih proizvoda koji se smatraju strateškim, pa bi stoga bilo poželjno proizvoditi ih na mestu tražnje.
Isto to, samo malo drukčije, veli i odavno upokojeni načelnik Savić. Na požutelim stranicama svoje knjige, razmatrajući proizvodnju ,,lekarija’’ kod nas, on tvrdi da ,,interes narodne odbrane zahteva da se što veći broj artikala, u što većoj količini i sa što većim brojem stručnog personala u apotekama, u maloj i velikoj (domaćoj) industriji izrađuje’’. I ne samo to. Da bi isključio svako vrdanje u tom pogledu, Savić ide dotle da zakucava i zaključuje: ,,I stoga ma kako bio sporedan artikal, trebalo bi ga raditi u zemlji.’’
Prethodni redovi ukazuju na nepobitnu činjenicu da staranje o zdravstvenoj bezbednosti ne predstavlja nekakvu danas izmišljenu brigu. Postoji kontinuitet. Doduše malčice lelujav.
U istorijskom rasponu između vremena gospodina Savića i onih ranih Miloševih vremena, svest o značaju tog vida bezbednosti nije uvek sledila pravu uzlaznu liniju. Kazaljku vremeplova valja pomeriti na doba ustavobranitelja, tokom kojeg je znala da se ispolji i poneka retrogradnost. U vreme prve Miloševe vlade pokrenule su se napokon neke stvari (osnivani su pogranični karantini, bolnice, apoteke i utvrđivana su pravila za ,,kalemljenje’’ boginja), no neki prvaci potonjeg ustavobraniteljskog režima izgleda da nisu nasledili Milošev entuzijazam na polju unapređenja zdravstvenih prilika.
Jedan neprijatan ,,brifing’’ ostavio je traga u zapisima doktora Belonija, onovremenog šefa saniteta. Tu je egzemplarno prikazano stanje ustavobraniteljskih duhova, zaostala zdravstvena svest, bahatost i zanemarivanje zdravstvene bezbednosti. To sve palo je na dušu Tome Vučića-Perišića, ustavobraniteljske čvrste ruke, koji je po svoj prilici nameravao da u Srbiji zavede red ,,kao u apoteci’’, po poznatom minimalističkom principu: manje je više.
Naime, doktor Beloni piše da je gospodar Toma po dolasku u Beograd pozvao njega i još dvojicu stranih lekara, pa im strogim tonom rekao: ,,Ja sam vas trojicu zato pozvao da vam kažem da i dalje ostanete na svojim mestima. Druge doktore oću sve da proteram, jer mi od tri doktora ne treba više nijedan!’’
Milošev atest
Valja se još malo zadržati u veku u kojem je Torlak bio samo jedan u nizu dalekih pustih bregova u pozadini one stare beogradske varoši. Iz te perspektive, današnja varoška govorkanja o ,,dobrim’’ i ,,manje dobrim’’ vakcinama (uz prateće povike na razne farmaceutske mafije) mogu da deluju evokativno.
Prizivaju uspomene i navode na poređenje s ranim obrenovićevskim vremenima u kojima se eventualna nedelotvornost i štetnosti raznih lekarija (i eventualna krivica njihovih proizvođača) cenila odoka i lomila preko kolena.
I to preko kolena – maltene bukvalno! U okolnostima u kojima specijalizovane ustanove za laboratorijsku kontrolu pomenutih proizvoda još uvek ne behu ustrojene. (Ili su njihovo ustrojstvo i metod rada stagnirali na dotadašnjim dometima ,,primenjene’’ botanike, tj. na zamasima jednog ,,britkog’’ pruta.)
Stigoše jednom tako do Miloševih ušiju optužbe na račun nekog samoukog apotekara. Žalili se seljaci, tvrdili da im je taj ,,veštak’’ prodavao melem protiv bolova koji nije vredeo datih para.
I knez, već čuven po sličnim šeretskim performansima, prvo naredi da se optuženom udari dvadeset pet batina, a odmah zatim i da se blagotvorno dejstvo inkriminišućeg melema testira – kad već mora naposletku tako da se kaže – a gde drugde nego na apotekarevoj zajapurenoj zadnjici.