Nije tajna da se ispod orbite EU zajedništva krije složena ,,nebeska’’ mehanika – čitav skup zasebnih ,,kosmosa’’ čija su kretanja određena specifičnim nenamirenim istorijskim računima, ali i različitim sadašnjim ekonomskim računicama država članica. Različite ekonomsko-geografske pozicije, pored ostalog, uslovljavaju različite nijanse u ,,intenzitetu savezništva’’ – na primer Mađarske i Poljske – u sukobu na istoku Evrope.
Kad noću pogledamo u zvezdano nebo, mi zapravo vidimo prošlost svemira. Komplikovana mehanika evropske i naše balkanske astronomije ne predstavlja vest od sinoć.
Ekonomski činioci
Rusko-turski rat (1877 – 1878), premda beše doveo do slobode delove srpskog naroda, dobio je svoj epilog u Berlinskom ugovoru koji je raspršio snove o konačnom oslobođenju narodnih masa u prekodrinskim (nemanjićkim i prednemanjićkim) srpskim oblastima. Posle Berlinskog kongresa, Srbija je ušla u sumoran period, budući da se na duži rok morala uzdržati od borbe za nacionalnu emancipaciju i ujedinjenje. Tursko ropstvo ustupilo je mesto austrougarskom, koje će drinske bedeme učiniti tvrđim.
U takvom ambijentu, u varošici na srbijanskom zapadu rođen je Milutin Uskoković (1884 – 1915.), pravnik i pisac čiji su intelektualni zamasi, interesovanja i temperament premašili granice lepe književnosti. Još u najranijem detinjstvu, ekonomske i socijalne posledice balkanskih geopolitičkih pomeranja osetio je na sopstvenoj koži. Rođen u Užicu, Uskoković je samo mogao da sluša o nekadašnjem sjaju svoje rodne varoši, koji je usahnuo sa prekidom starih trgovinskih veza sa Bosnom na izmaku zemana turskog. Bio je siromašni sin stare garde imućnih užičkih trgovaca, čiji su poslovi počeli naglo da propadaju nakon ulaska Austrougarske u Bosnu i Hercegovinu.
Po završetku studija prava, uprkos upornom pratećem siromaštvu, akademski put poveo je Uskokovića iz Beograda u beli svet. Odbranio je doktorsku disertaciju na Ženevskom univerzitetu. Intelektualcu koji beše poveden idejom južnoslovenskog jedinstva – čija se ženevska teza odnosila na pokušaj carinske unije Bugarske i Srbije – Drugi balkanski rat došao je kao hladan tuš.
Usred 1913. godine, u atmosferi onovremenog balkanskog krčkanja, Uskoković je (u ,,Delu’’ XVIII/1913) objavio prikaz jednog članka Pola Lujia, saradnika francuskog časopisa ,,Revi Ble’’. U pomenutom tekstu pod naslovom ,,Ekonomski uzroci Balkanskog rata’’, Luji prikazuje ratnu i predvelikoratnu panoramu Balkana. On zaviruje pod fino tkanje folklornih balkanskih antagonizama i tamo zatiče šarenilo modernih ekonomskih interesa. Balkanska mala astronomija žonglirala je sa čitavim nizom liliputanskih državotvornih svetova čije su se ivice opasno dodirivale.
Prema Uskokovićevim rečima, gospodin Luji pred čitaoca izlazi sa vrlo opširnim uvodom, u kojem ukazuje na ,,svu važnost ekonomskog faktora u modernim ratovima’’ i analizira kolonijalnu politiku evropskih država – njihovu ,,žurbu za sve novim debuševima’’. A zatim, veli Uskoković, Luji u svom detaljnom osvrtu na Balkan primećuje da tadašnja balkanska trvenja svakako imaju dinastičke, verske i nacionalne uzroke. Međutim, za francuskog publicistu oni nisu presudni.
U očima Uskokovićevog stranca, svi nabrojani uzroci padaju u drugi plan pred geografijom i ulogom koju ona ima u kapitalističkoj podeli karata. A ondašnji geografski činioci već su bili dostigli ,,prekogranične’’ vrednosti. Sumarno: ,,Bugarska, Srbija, Crna Gora, Grčka su zemlje koje se guše u svojim granicama. Crna Gora, zbog svoje visine, htela bi da siđe u albanske ravnice oko Skadarskog jezera, gde bi našla plodnije zemljište i pogodniju klimu. Grci traže bogate doline Epira i Tesalije, koje su u protivnosti s njihovim planinama pitoresknim ali neproduktivnim. Bugari, koji imaju samo Crno more, osećaju se kao paralizovani u industrijskom poletu i hteli bi da preko bogatih ravnica Marice i donjeg Vardara izbiju na Arhipelag.’’
Balkanski Švajcarci
Važnost pristupa svetskom otvorenom moru (i nad njim slobodnom vazdušnom prostoru) dobila je vrlo opipljivu potvrdu nedavnim osujećenjem posete visokog ruskog zvaničnika Srbiji, koja (blagodareći zatečenoj i overenoj avnojevskoj kartografiji) danas predstavlja ,,landlocked country’’, tj. zemlju bez morske obale. Zemlja na tri Morave proživljava svoj geopolitički dan mrmota, koji (ako se izuzme jugoslovenski intermeco) traje od njenih modernih početaka.
Da teškoće takvog geografskog karantina ne predstavljaju nekakvu novu jednokratnu pojavu, potvrđuje i zapažanje Pola Lujia, koji – iz perspektive početka dvadesetog veka – Srbe u svom članku poredi sa Švajcarcima. Uz napomenu da balkanski ,,Švajcarci’’ imaju vrlo nezgodan komšiluk, pa je njihovo pravo prolaza do slane vode – pitanje života i smrti.
Luji (prema Uskokovićevoj interpretaciji) primećuje da Austrougarska Srbima ,,kako joj se kad svidi, otvara ili zatvara svoje granice’’. Ceneći okolnosti onovremenog srpskog slučaja, on izvodi zaključak da ,,ovaj narod od [tada] dva i po miliona stanovnika, koji kupuje na strani većinu prerađevina, ne može trpeti dugo ovaj režim’’.
Privodeći kraju prikaz članka Pola Lujia, Uskoković parafrazira njegove krajnje zaključke, svodeći ih na tvrdnju da ekspanzija ,,ekonomske radenosti’’ balkanskih naroda ,,traži reviziju karte Istoka’’.
Uskoković je kavaljer, pa sâm kraj svog teksta prepušta stranom autoru čiji je tekst predstavio domaćoj javnosti. A strani autor, usred balkanskog preludijuma za Prvi svetski rat, nudi čitaocu zloslutnu najavu zapete umesto tačke!
Naime, ističući značaj ekonomskih uzroka sukoba, Pol Luji otkriva da su upravo ti uzroci i predstavljali ključnu inspiraciju za njegovo pisanije, te proriče da će ga oni podstaći da ponovo naoštri olovku ,,ako Austrougarska bude insistirala suviše na svoj izlazak u Solun, i ako Rusija bude tražila otvaranje Dardanela’’.
Šta je bilo posle i šta bi posle toga ,,posle’’ moglo biti, dobro je poznato. Neko će možda reći da nam za to nije potreban tamo nekakav Luji, pa prezivao se on danas i Kisindžer.