Sumatraizam distopizma

Sve je u vezi. Poneka bura na moru pred Tajvanom, mogla bi u daljini, čak u Torinu, da mikročipove učini željenijim i ređim.

Titraji rata na istoku kontinenta, mogu učiniti da izvesne brojke na dalekim berzama porumene, a ispaljena granata, tamo negde, zapadno od Urala – da cene žitarica naglo olistaju pod strmim obroncima Pirineja. Rat je pokupovao strah na zeleno.

Ekonomistička, postmoderna parafraza književnog ,,vjeruju’’ mladog Crnjanskog? Da, u komotnom pokušaju, dok izdašni ,,slučaj komedijant’’ ne prestaje da u širokim zamasima nabacuje lopte. (U manifestnom objašnjenju pesme ,,Sumatra’’ Miloša Crnjanskog, jedan voz po okončanju Prvog svetskog rata stiže u Srem i zaustavlja se pred čortanovačkim tunelom – tačkom koja se upravo dodiruje sa trasom moderne brze pruge između Beograda i Novog Sada.)

Rat u daljini

Jeste. Sve je u vezi. Tačke prošlosti i sadašnjosti kao da se sapliću jedna o drugu.

Produženi dvadeseti vek ponovo zida Berlinski zid, a kofa i mistrija – ovog puta stoje sa zapadne strane. Nadovezao se na onaj ,,predugački’’ devetnaesti vek, u kojem se, pri njegovoj sredini, Srbijica već jednom našla u geopolitičkom nebranom grožđu.

U vreme (sad bi se već mirne duše moglo reći Prvog) krimskog rata 1853 – 56, na tronu vazalne Srbije sedeo je Aleksandar, prvi vladar iz doma Krađorđevića koji je nosio to ime. Bilo je to smutno doba u kojem se Rusija, naša stara zaštitnica, o svom jadu zabavila.

Među umešanima u sukob u današnjoj Ukrajini, zatekao se i poneko ko se sukobljavao veoma davno na severnim obalama Crnog mora. Onovremeno rusko ,,maligno bavljenje’’ u podunavskim kneževinama naseljenim pravoslavcima, predstavljalo je jedan od ključnih uzroka Krimskog rata (s polovine pretprošlog veka), u kojem su združene vojne sile Francuske, Velike Britanije, Pijemont­­­-Sardinije i Osmanskog carstva krenule u rat protiv Rusije. Uspeh te akcije dao je ulaznicu Osmanlijama za pristupanje sporazumu evropskih sila o očuvanju teritorijalnog integriteta i zajedničkom suzbijanju pokušaja nemira. Takav tok stvari konzervirao je osmanlijsko prisustvo na jugoistoku Evrope i za izvesno vreme odagnao ,,opasnost’’ od konačnog oslobođenja balkanskih pravoslavnih naroda.

Ipak, i u takvim međunarodnim prilikama, Srbija za vlade kneza Aleksandra Karađorđevića (1842 – 58) nastavljala je strpljivo svoje putovanje u modernost, koje je nekako ostalo u senci krupnih datuma i pogešno naučenih istorijskih opštih mesta.

I ondašnja Srbija, poput današnje, pisala je svoje zakone ,,po podobiju evropskom’’. Pod knezom Karađorđevićem i budnim okom ustavobranitelja, u proleće 1844. godine donet je ,,Zakonik građanski za Knjažestvo srbsko’’, po uzoru na Austrijski građanski zakonik. To delo, nastalo ispod pera Jovana Hadžića, predstavlja jednu od najznačajnijih i najranijih modernih kodifikacija građanskog prava.

Mic po mic

Premda sina legendarnog Karađorđa bije glas da je predstavljao bledunjavu kopiju besmrtnog oca, upravo je u doba tog ,,ne naročito markantnog’’ kneza sačinjeno famozno Načertanije, koje je blagovremeno (odmah) ,,ugledalo mrak’’ duplog dna srpskih državnih fioka.

U obnovljenom – moravskom delu nekadašnje srpske države, novovekovni preporod bio je nezaustavljiv i ne baš obziran prema ,,bosforskom bolesniku’’ koji se nije mogao nadati povratku na stari red stvari. U martu 1850. godine, knez Aleksandar odobrio je predlog Državnog saveta da se osnuje Artiljerijska škola – prva vojna visokoškolska ustanova u Srbiji. I ne samo to.

Pod palicom francuskog topolivca Šarla Lubrija, 27. oktobra davne 1853. godine, u Kragujevcu su izlivene dve haubice i četiri topa. Beše to zvanični početak rada Topolivnice, najstarijeg industrijskog preduzeća u Srbiji i prve fabrike naoružanja na Balkanu. Tog dana prigodnom slavlju, uveličanom artiljerijskom paljbom, prisustvovao je, naravno, i knez Aleksandar kao vrhovni pokrovitelj važnog posla.

Ipak, tako poređane činjenice u CV-ju jednog vladara, mogu kod čitaoca stvoriti pogrešnu sliku i navesti ga na preterani ,,optimizam’’ istorijskog sećanja.

Srbijici onih godina nisu baš cvetale ruže na svim livadama. Političke cvikcangle u kojima se zatekla tadašnja vazalna Srbija, istoričar Vladimir Ćorović opisuje sledećim redovima: ,,Za Srbiju je nastala velika opasnost prilikom Krimskog rata. Turska, njen suveren, ušla je u rat protiv Rusije, njenog pokrovitelja. U zemlji je postojala jaka rusofilska stranka, koja je želela da Srbija iskoristi ovaj čas. Na to se jedno vreme pomišljalo i u Petrogradu. Ali je Austrija bila već počela pripreme da spreči Srbiju u tom, i to na najradikalniji način, posedanjem srpskog područja. I Turci su prikupljali vojsku na granici. Videći tu opasnost, ruska vlada je posle preporučila u Beogradu da se čuva stroga neutralnost. Srbija se bila spremila na otpor, ali se u isto vreme obratila i Porti i Napoleonu Trećem, koji je doista delovao u Beču. Austrijska diplomatija branila se tim da nije htela preduzimati ništa protiv Srbije same, nego da se samo nosila mišlju da spreči eventualno rusko prelaženje u tu zemlju ili kakav pokret ruskih ljudi u Srbiji protiv postojećeg stanja. Glavno je bilo da je za vreme tog opasnog obračunavanja između sila Srbija ostala pošteđena.’’

Što je moglo nekad, može li i sad? Može, kao i onda što je, uz sasvim izvesnu neizvesnost. Veze postoje. Ali to pitanje već izlazi iz okvira metodologije Ćorovićeve nauke. Primer iz prošlosti može, ipak, poslužiti kao umirujući recept za nove slučajeve: okrenuti se na drugu stranu i prespavati rat u daljini.