Jubilarna skupoća i kako je hakovati

Po tankoj liniji, između sigurnosti i sunovrata, baulja svetska ekonomija. Kao da ne zna kud će i šta će. I ne zna. Iako je krenula ka uvek boljoj sutrašnjici i programiranom održivom napretku.

Upućeni kažu da su tokom aktuelne pandemije naštampane basnoslovne milijarde dolara (koji zasad istrajava kao belosvetska rezervna valuta). Ubrizgavanje novčane ,,vakcine’’, širom sveta izazvalo je i evidentne neželjene posledice. Gomila naštancovanih para, u doba prekinutih lanaca snabdevanja, digla je u visine cene (premalo ponuđenih) roba i usluga. Dok svetske cene energenata vrtoglavo rastu, i Srbijica bije svoju novu (strujnu) ,,Kolubarsku bitku’’. I šta sad?

Može li se instantno hakovati (zezati i definitivno zeznuti) ta kriza? Da li treba nešto petljati oko trenutne planetarne skupoće ili je bolje sve ,,ostaviti da sâmo radi’’? Uz izvesno kreativno štelovanje konteksta, aktuelna pitanja prikladan su uvod u osvrt na slične izazove u našoj prošlosti.

Prirodni zakoni

,,Kad vi imate na jednoj strani izvesnu količinu namirnica, a na drugoj strani izvesnu količinu banknota, pa onda tu količinu banknota povećate dva puta, onda je prirodno da one namirnice ne mogu ostati u istoj ceni nego moraju biti skuplje dva i više puta.’’ Iza te jednostavne računice stao je Milan Stojadinović, junak art deko ere domaćeg ekonomskog mišljenja i prakse.

U prvim godinama nakon Velikog rata, dok je Kraljevinom SHS harala nesnosna inflacija, mladi stručnjak Milan Stojadinović oštrio je svoje pero. Nije ga spremao za akademske raspre i megdane, već za hvatanje u koštac s konkretnim izazovima ekonomske politike. Kritikovao je pokušaje suzbijanja skupoće administrativnom silom.

Podigao je glas protiv maksimiranja cena, kojem je u to vreme bila pribegla Vlada SHS.

U svom delu pod naslovom ,,Borba protiv skupoće’’ (objavljenom 1921. godine – dakle, pre ravno stotinu godina), Stojadinović naglašava da ,,ekonomski zakoni, koji utiču na privredne odnose u društvu i na cene namirnica, jesu jedna vrsta prirodnih zakona, i oni su mnogo jači nego što je volja svih ministarstava i cele Narodne skupštine.’’

Fantom slobode vodio je mladog stručnjaka, a perpetuum mobile ponude i tražnje pokretao je i objašnjavao gotovo sve. Upravo zato beše nužno ,,napuštati monopole, restrikcije i tarife’’. Takođe, bilo je beskorisno ,,dekretom propisivati’’ da papirni dinar ima istu vrednost kao srebrni dinar, kad tržište demantuje takav kurs. Osim toga, mora se i trgovcima ,,ostaviti puna sloboda u radu, kao i puno podnošenje rizika’’. Dakle, ostavimo ,,slobodu rada i trgovanja svim privrednim redovima našeg društva’’ – dovikuje nam mlađani Stojadinović iz davne 1921. godine.

Uzroci skupoće

U stručnoj javnosti Stojadinović je najčešće viđen kao ,,izraziti deflacionist’’. Takvu reputaciju zaradio je i svojim perom, ali i svojom praktičnom novčanom politikom (koju je vodio i kao ministar finansija pre, i kao prvi čovek vlade nakon velike svetske ekonomske krize).

U ,,stalnom povećanju opticaja’’ prepoznao je jedan od glavnih izazivača skupoće, a kao najefikasnije lekove u borbi protiv nje preporučivao je politiku deflacije i zavođenje reda u državnim finansijama. U budžetskom izveštaju za 1924. godinu, Stojadinović ističe: ,,Videli smo i imali smo i sami iskustvo kuda inflacija vodi, pa sam zato i postavio kao rukovodno načelo moje finansijske politike – deflaciju.’’ Pred izborom: ,,deflacija ili stidljiva inflacija’’ iz fotelje ministra finansija Stojadinović radije bira prvu. Nabrajao je i čitav niz činilaca kojima se takav politički pravac konkretizuje: smanjenje novčanog opticaja, uvećanje metalne podloge Narodne banke i dr. Posebno je isticao potrebu da se u opticaju nađe manje novca – čak manje nego što je to i zakonom dopušteno! A to prema ondašnjim propisima beše triput toliko koliko ima srebra i zlata u kasama.

Iako je reč o sve samim antikvitetima, zgodno je prisetiti se na tren viteza Stoje. Uz gusle pevati o njegovoj borbi protiv vetrenjača skupoće. I to upravo sada – dok dole, pod haubom globalnog tržišta, nešto opasno škripi i neprijatno lupka – dok kapitalizam ponovo zatičemo u rovašu.

Kad se malo bolje zaviri, izgleda da kriza i nije naročito havarisala kapitalizam. Pre će biti da je kriza i ovog puta kapitalizam samo načinila kapitalizmom dibidus.