Povratak u (ne)izvesnost

Ljudi se vraćaju s odmora, pocrneli „negde tamo“ ili na Adi Ciganliji, baterija koliko toliko napunjenih. Neki skrivaju pola lica pod maskama, mada ne mogu da ne primetim da se mnogi oglušuju i ne nose ih. Struka upozorava, sve većim intenzitetom - biće „teška“ jesen ako se većina, koja to do sad nije učinila, ne vakciniše. Preporučuju i da se deca od 12 godina vakcinišu. Tu eto „nisam pametna“.

Kao majka sigurno želim svom detetu najbolje, ali me iskreno zbunjuje činjenica da je prošle godine išla priča da decu ni u kom slučaju ne treba vakcinisati, da su oni samo prenosioci i da i ako se zaraze koronom, to će da budu blaži simptomi. I da vakcine nisu po njih bezbedne. Sad odjednom jesu, čak je i poželjno vakcinisati ih.

Na roditeljima je da odluče. Meni to dođe kao priča „Tamni vilajet“ – ako uzmeš kajaćeš se, a ako ne uzmeš, opet ćeš se kajati. Sve mislim, vreme će pokazati.

Predah od korone, strožih mera, zaključavanja... došao je u poslednji čas. Leto je značilo svima, bilo da su ostali u svom mestu, gradu ili su negde otputovali. Mozak se opustio, čula nisu više bila prenapregnuta, družilo se, izlazilo, veselilo... koncerti, letnje pozornice, festivali, publika, život se vratio „u normalu“. Tako je izgledalo.

„Leteti, leteti, lepo je leteti! Živeti, živeti, lepo je živeti“. Motaju mi se stihovi neprevaziđenog Duška Radovića. Tako prirodne i jednostavne stvari postale su nam u ovih godinu i po dana nedostižne. Pitam se da li ćemo s maskama ići na posao, deca u škole, još...koliko? Godina?!

Optimista sam oduvek bila. Verujem da će i to biti faza koju ćemo jednom s distance prepričavati:“ Sećaš li se kad smo ono...?“

Završiću sa Radovićevim stihovima:

Neka peva
sve što ima glas,
niko lepše,
vedrije od nas.
Pevati, pevati, lepo je pevati!
Živeti, živeti, lepo je živeti!

ŽIVELI!