IZBORI: DEO REŠENJA ILI SUŠTINA PROBLEMA?

Predsednička kampanja 2017. uzburkala je javnost, ali nije ponudila značajne političke promene. One ekonomske tek će nastupiti. Većina predsedničkih kandidata nije bila u stanju da nagovesti svoje ekonomske platforme. Bez obzira na konkretna ovlašćenja, predsednička funkcija je suštinski i formalno krovna institucija svih politika, i načelnih i konkretnih. Ekonomija je u vrhu društvenih političkih prioriteta, ali teme kampanje su ostale u domenu uobičajenih utopijskih besmislica i kvazietike, u plitkom, banalizovanom javnom diskursu: nacionalizam, Kosovo, osporavanje ličnosti konkurenata, njihovih stvarnih pobuda i dobrih namera. Ali posredan uticaj na ekonomiju bio je primetan od početka zvanične utrke.

Nikolić je verovatno politički eliminisan, s njim i ponuda socioekonomske autarhije (pijte vi svi s Kinezima vodu iz Morave, meni dobro, familija namirena). Bez Nikolića i dosadnih soroševskih levičara, sa ubledelim Šešeljem i sličnim akterima jeftine i neodgovorne zabave, i bez obzira na žalosnu op- štu razinu kampanje i njene pretežne teme, bilo je prisutno približavanje centru. Ono bi moglo postati dugoročno korisno. Vučić je konkretnim aktivnostima, iskoristivši premijersku funkciju, potvrdio da evroskepticizam ne nudi alternativu tradicionalnim odnosima s Nemačkom, Italijom, Austrijom i eks-ju susedima, s kojima se odvija gotovo 3/4 ukupne razmene. Niko se nije usudio da pomene da je ta razmena jedan od oslonaca srpske liberalne demokratije (razvoj državnih i ekonomskih institucija i vladavine prava, dobrosusedski odnosi itd.). Izbori su najavili prekomponovanje opozicije.

Zasad nema ideja niti ličnosti koje obećavaju napuštanje trenda političke regresije i uporno niskih performansi javne politike. Pitanje je da li će Demokratska stranka uspeti da ponovo uspostavi onu političku ravnote- žu kojoj je nakon 2008. bio neophodan nastanak SNS-a. Da nametne svoj potencijal, koji je u međuvremenu kolabirao, uticajnog javnog korektiva koji kanališe politički centar, bez obzira i bez obaziranja na rejtinge. U evropskim okvirima, uporedo sa svim pozitivnim ekonomskim trendovima, politički centar ponovo zauzima one pozicije koje su ugrozili ekonomska i migrantska kriza, populisti, ruska propaganda i levičarske demagogije. Demokratska stranka raspolaže onom političkom šansom koju nude upravo karakteristike njenog predsedničkog kandidata Saše Jankovića. On je iskoristio njenu logistiku, a prezreo svaku njenu trenutnu slabost. Ali je i propustio, ili tim sposobnostima ne raspolaže, da ponudi Đinđićeve vizije i energiju, Tadićevu dopadljivost, Đilasov pragmatizam. I ubuduće će se postavljati pitanje ljudskih i intelektualnih kapaciteta preostalog liderstva, a pre svega smelosti Demokratske stranke da se suoči sa sopstvenom prošlošću i napusti svaku njenu senku.

Upravo je pomenutu suštinu političkog razvoja razumeo Aleksandar Vučić. Ali i on se u domenu racionalnih politika mogao osloniti samo na nekolicinu domaćih stručnjaka i saradnika, koje je takođe preuzeo iz prošlih sistema, administracija i vrednosnih struktura, i evropskih lidera čija je podrška bila nesumnjivo surovo racionalna. Za Srbiju je upravo politička praksa tehno-menadžerskog pragmatizma jedan od opštih prioriteta. Svestan rasta nepopularnosti, Vučić je ipak odlučio da opstaje na talasu populizma. Naklonjeni mediji i bliski saradnici koji ne pripadaju ekspertskim krugovima doprineli su gubitku legitimiteta podrške građanskog centra. Ta podrška bila je prisutna i 2012. i na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima SNS je zabeležio rast od oko 200.000 glasova ljudi koji sigurno nisu bili razočarani SRS-om ili DSSom. U jednom drugom smislu, jedan od Vučićevih uspeha je upravo pacifikacija svih ekstremista i pomirenje njegovih, u biti štetno artikulisanih, s potrebama da se stvarni prioriteti, pre svega ekonomski, okupe oko ideja političkog centra.