Tri mašine za pranje para

Nikada u potpunosti nisam razumeo pojam pranje novca, barem ne zvanične interpretacije istog, one formalne i zakonske, ali s godinama sam zaista postao ekspert za neformalni deo problematike, naročito otkad sam se oženio!

Elem, to takozvano pranje novca, barem u mom slučaju, svodi se na tri aspekta, prvi onaj najbanalniji i doslovni – kad mi supruga (čitaj: uvek) mrzovoljno gurne farmerke/trenerku/bermude na pranje bez ikakve primisli da prethodno treba proveriti džepove, pa se silno iznenadim kad posle nekog vremena pronađem u njima Vajferta koji dobrano miriše na omekšivač i ne liči na sebe od iskuvavanja na nekoj sumanutoj temperaturi i peglanja do iznemoglosti. Mislim, nije to tako loš osećaj, jer obično se potrefi da se nađem sa starim pijeteljem baš u danima kad sam bez dinara pa mu se baš obradujem, s tim što moram u prodavnici il’ trafici da elaboriram zašto je siroma toliko ubledeo i otkad to novčanice mirišu kao one jelkice za retrovizor automobila, no... Dakle, to je najbanalnija, ali i doslovna definicija pranja para, koja se, nažalost, ne događa toliko često koliko ona druga, daleko kompleksnija i pogubnija po mene, mada ne i kažnjiva zakonom, ali se zbog nje ide na robiju – nervnu uglavnom... Reč je, naime, ne o pranju para, već o bujici koja ga odnese, dezintegriše do molekula i, naravno, nikada ne vrati vlasniku, osim u vidu izveštaja iz banke, a svodi se na saučesnike u zločinu koji nikad nisam počinio: suprugu i ćerke! Ako neko ume da opere novac, to su one, potpisujem vam, dragi moji, jer kako primim platu/honorar/bilo šta – tako ko talas navale, pa već posle pet minuta gledam u prazan novčanik sećajući se da je u njemu bilo još nečega osim njihovih fotografija!