Pravda za šaltere, bre!

Ne znam ima li života posle smrti, baš kao što ne znam na šta će to ličiti život nakon ukidanja šaltera kakvih znamo u junu, i hoće li ga uopšte biti?! Mislim, sve je to lepo, divna je namera da se život i priključenija olakšaju ukidanjem klasičnih šaltera i prelaskom na virtuelne, tačnije, elektronske, ali pita li se iko kakve će to posledice ostaviti po mentalno/duševno/fizičko zdravlje nacije, ej?!

Katastrofalne, eto kakve, jer generacije i generacije su odrastale, stasavale, starile i kolabirale pred šalterima svih vrsta, tako da smo bezmalo navučeni na njih, i strahujem da će prvi dan kada prosečan građanin ne bude morao da porani i stane u red (za šta god) biti jednak trenutku kada su dinosaurusi jedan za drugim ničice počeli da padaju i... Sve ostalo je istorija. Ne, zaista, super je ta fora sa svođenjem birokratije na elektroniku i uprošćavanje jednačine s najmanje jednom nepoznatom, ali mišljenja sam da bi, kao i kod svakog lečenja bolesti zavisnosti, i kod ovog trebalo postupiti krajnje obazrivo, lagano i s merom, jer skidanje na suvo neće ići ni lako, a bogme ni jednostavno!

Zašto?! Pa, rekoh: ko od nas nije odrastao pred šalterima, taj i nije živeo u Srbiji, a kako smo vremenom razvili svojevrsni stokholmski retu i pokušavam da dođem sebi! Kako, bre, nigde nikog?! Da nije preko noći meteor tresnuo posred Srbije, pa ostali samo ja i nekoliko šalterskih službenika?! Palim jednu na drugu i čekam... Čekam da se pojavi još ko, da se stvori koliki-toliki red, gužva, graja, da ponestane vazduha u čekaonici, pa da ko čovek uđem i stanem, već spokojno shvatajući da je sve u redu i da se to sudbina samo malko našalila sa mnom. Neslano, doduše, ali našalila!

Šta sad, odnosno za koju nedelju: sedne čovek za računar, naruči šta mu treba od dokumenata/papirologije i sličnog, i čeka da sve to lepo pouzećem stigne na kućnu adresu?! Gde je čar u svemu tome?! Gde je ona lepota iščekivanja hoćete li uopšte stići na red do kraja radnog vremena, gde je, bre, socijalni aspekt u svemu tome?! Odrodićemo se jedni od drugih, aman! Pa, koliko ste divnih ljudi upoznali čekajući satima u redovima nasušnim?! Ja, lično, čak i suprugu. Zaista, upoznali smo se u jednom od tih divnih redova u Poreskoj upravi pre, evo, srećnih i manje-više berićetnih 14 godina! Mladi, rumeni, ja još imao ponešto kose i onoliko snage da čekam satima, a ona isprva nezainteresovana, ali kako je vreme, odnosno sati činili svoje, naposletku je pristala da odemo na kafu kad konačno završimo u Poreskoj (što, naravno, nismo, jer nam sindrom prema njima i šalterskim službenicima – apstinencija i izlečenje biće dugi i bolni, bojim se!