Porodica je moja definicija sreće

Glumac Ivan Zablaćanski za Tačku govori o sebi.

Šta je za vas gluma?

– Gluma je za mene igra koja nikada ne može da dosadi! Igra bez granica, bez jasno definisanog početka i bez kraja. Nešto što inspiriše i podstiče čoveka da neprestano istražuje i pred sebe postavlja više ciljeve. Gluma je neka vrsta takmičenja čoveka, ali sa samim sobom.

Gde radije glumite, u pozorištu ili na filmu?

– Uh, teško pitanje. Volim i pozorište i film, ali i televizijske serije. Trenutno podjednako igram i u pozorištu i na setu i taj odnos mi zapravo veoma prija. Ne mogu da se odlučim između pozorišta i filma, odnosno serija. Ovo pitanje podseti me na ono čuveno koje ti postavljaju kad si dete: koga više voliš, mamu ili tatu. Dakle, volim i mamu i tatu!

Koji ste film gledali najviše puta?

– Recimo da sam se devedesetih opredelio za svoj omiljeni film. Naravno, i kasnije sam zavoleo mnoge filmove, ali hajde da izdvojim jedan. To je film „Terminator 2: sudnji dan”. Nekada sam imao običaj da vratim kasetu u video-klub i da je odmah opet uzmem i odnesem kući da gledam.

Koju biste pozorišnu predstavu preporučili našim čitaocima?

– Ne mogu da preporučim samo jednu, neka to bude mini-lista i neka sve predstave s nje budu na prvom mestu. Dakle, „Zona Zamfirova” (Pozorište na Terazijama), „Moskvičem do pakla” (Beogradsko dramsko pozorište), „Moj deda je aut” (Beogradsko dramsko pozorište) i monodrama o Dijani Budisavljević „Pu spas za sve nas” (Ustanova kulture „Vuk Karadžić”).

S kim najradije igrate na sceni?

– Mnogo je divnih kolega i koleginica i nezahvalno je izdvojiti samo jedno od njih. Partner je u glumi zaista pola posla. Mnogi od njih su mi i prijatelji i biće to za ceo život, čini mi se.

Koju ste knjigu poslednju pročitali?

– Trenutno čitam „Filozofiju vina”, koju je napisao Bela Hamvaš.

Da li ste optimista ili pesimista?

– Nekada umem da potonem bez posebnog razloga, ali ne da budem bukvalno pesimističan, više setan. Isto tako, umem da budem i mnogo veseo, bez posebnog razloga. Dakle, ja sam i jedno i drugo. Promenljiv kao i ovo vreme, danas sunce, sutra sneg.

Imate li neki jutarnji rutual?

– Volim da vežbam, pa često pred snimanje ili probu izdvojim vreme za trening. To može da bude neki moj jutarnji ritual. Prva stvar koju uradim kad ustanem jeste da skuvam sebi čaj.

Koja kola vozite?

– Audi A3, ali u poslednje vreme češće šetam po gradu nego što vozim. Manje je stresno, a i brže se stigne.

Kuda biste voleli da otputujete?

– Dva potpuno različita mesta su mi na listi želja, Moskva na istoku i Las Vegas na zapadu.

Koju biste osobinu voleli da ne posedujete?

– Menjanje raspoloženja bez ikakvog razloga.

Šta vas najviše nervira?

– Kašnjenje.

Čemu se posebno obradujete?

– Partizanu.

O čemu maštate?

– O jednom pogledu, s jedne terase u Zemunu.

Šta nipošto ne biste uradili?

– Ne bih vino mešao s kiselom vodom.

Koji je vaš životni moto?

– ,,Što će ti bre život ako ne mož’ da budne ono što ne mož’ da budne”, iz „Zone Zamfirove”.

Da li ste sujeverni?

– Nisam sujeveran, ali ipak crne mačke ne volim.

Koja je vaša definicija sreće?

– Mnoge sitnice mogu čoveka učiniti srećnim, ali ja bih svoju definiciju sreće ipak smestio u jednu reč – porodica.

Koliko vam je važan novac?

– Važan je, ali mislim da nam je važnost novca više nametnuta nego što je on realno važan. Zapravo, nametnut nam je sistem da nam sve treba i da nam uvek nešto materijalno nedostaje, bolji telefon ili noviji auto ili nešto treće. Treba negde isplivati, izdići se iz kupoholičarske manije i pogledati stvari malo sa strane. Jedno je koliko je novac realno potreban, a drugo koliko smo nekad omađijani šarenilom koje nas okružuje.

Na šta vam nije žao da potrošite novac, a na šta trošite samo ako morate?

– Nije mi žao da potrošim novac na čašu dobrog vina s prijateljima, a žao mi je da dam pare na kaznu za parkiranje koju mi neko okači na brisaču dva minuta posle isteka parking karte.

Na šta biste stavili tačku?

– Stavio bih tačku na površnost.