Misija ispunjena prijateljstvom

Da li Rusi prepoznaju bliskost sa Srbima, kako Ruska Federacija u svom spoljnopolitičkom konceptu tretira Srbiju, čime objasniti da u tradiciji, ruskoj diplomatiji i ruskom društvu postoji razumevanje istorijskog smisla kosovske ideje i kosovskog nasleđa, teme su o kojima razgovaramo sa Slavenkom Terzićem, dopisnim članom SANU.

U Moskvi ste na mestu ambasadora proveli sedam godina, imali susrete s najvišim zvaničnicima Ruske Federacije, bili uključeni u sve vidove spoljnopolitičke saradnje dveju zemalja. Kada sumirate utiske, kako biste ocenili naše odnose?

– U Moskvi sam proveo skoro sedam godina, ali sam istovremeno na nerezidencijalnoj osnovi bio akreditovan i u Kirgiziji, Tadžekistanu, Turkmenistanu i Uzbekistanu. Ako bih ukratko sumirao odnose između Srbije i Rusije za vreme mog mandata, naglasio bih da je to bio period stabilnih odnosa, prožetih otvorenošću i uzajamnim razumevanjem i poverenjem. Imam u vidu, pre svega, političke odnose. Rusija je dosledno podržavala teritorijalnu celovitost Srbije i njene stavove prema pitanju Kosova i Metohije u svim međunarodnim forumima i međunarodnim organizacijama. Među mnogim aktivnostima s ruske strane na čisto ljudskom planu istakao bih naročito nesebičnu pomoć u vreme poplava u Srbiji 2014. godine, humanitarnu pomoć srpskom narodu na Kosovu i Metohiji i, što je manje poznato, organizovanje poseta srpske dece s Kosova i Metohije vršnjacima u Moskvi i drugim gradovima. U usponu je bila i ekonomska saradnja – naš izvoz u Rusiju prošle godine premašio je milijardu dolara. Naši ekonomski odnosi takođe su vrlo važni i mogli bi da budu još bolji. Uspešno su tekli pregovori o potpisivanju Sporazuma o slobodnoj trgovini s Evroazijskom ekonomskom unijom. Ruska strana, tj. „Gaspromnjeft”, dala je značajan prilog za izradu mozaika u Hramu Svetoga Save. Povećan je broj srpskih studenata koji studiraju na ruskim univerzitetima. U Beogradu je u centru grada otkriven spomenik ruskom caru Nikolaju II, ali i spomenik srpskim i ruskim herojima Prvog svetskog rata na Kalemegdanu, dok je u Sankt Peterburgu otkriven spomenik grofu Mihajlu Andrejeviču Miloradoviču, ruskom vojskovođi srpskog porekla. Pri Belgorodskom univerzitetu osnovan je Institut za srpski jezik i kulturu i Srpski centar pri Univerzitetu u Nižnjem Novgorodu. S druge strane, Srbija je prijateljski podržavala pozicije Rusije u međunarodnoj areni i uprkos pritiscima nije se priključila sankcijama protiv nje. Vrlo uspešno se razvijala i vojno-tehnička saradnja.

Koliko je realno interesovanje Rusije za ovaj region, pre svega za Srbiju?

– Kao i svaka velika sila i Rusija ima svoje spoljnopolitičke prioritete i nesumnjivo ogromne izazove na skoro svim granicama svoje ogromne teritorije. U spoljnoj politici Rusije, imam u vidu carsku Rusiju, Balkan je uvek bio u središtu pažnje, nekad manje, nekad više. Rusija je na tom prostoru odmeravala snage s drugim uvek zainteresovanim silama i na kraju se potvrđivala kao velika sila. Posle raspada SSSR-a i konfuzije u ruskoj spoljnoj politici devedesetih godina, Rusija pažljivo i postepeno gradi svoju spoljnopolitičku strategiju. Ne bih rekao da je Balkan među njenim spoljnopolitičkim prioritetima, ali činjenica da se Rusija snažnije vratila na Crno more, da je njena flota ponovo u Sredozemnom moru, da ima baze u Siriji (Tartus, Hmeimim), govori u prilog činjenici da se u budućnosti može očekivati jače rusko interesovanje za ovaj region. Osim vojnostrategijskih, tu su i ekonomski, pre svega energetski razlozi, ali i razlozi kulturno-religiozne i civilizacijske prirode.

Čini se da ste uspeli da spojite zvaničnu i narodnu diplomatiju. Istoričari, naučnici, pisci koji su na svojim putovanjima dolazili u našu ambasadu u Moskvi vraćali su se sa utiskom da su bili ne u zvaničnoj poseti već u srpskoj kući. Sličan su doživljaj imali Rusi koji su bili vaši gosti. U kojoj meri takav stav dugujete dobrom poznavanju naše zajedničke istorije i prepoznavanju svih dodirnih tačaka dvaju naroda, slovenskih i pravoslavnih korena?

– Veoma me raduje ako postoji takav utisak o odnosu naše ambasade prema svim gostima i posetiocima. Nastojali smo da ambasada bude otvorena kuća u kojoj su svi dobrodošli, bilo da je reč o kulturnim događajima bilo o pitanjima konzularne i druge prirode. Istovremeno, težili smo da krug kontakata s ruskim društvom, pored, razume se, diplomatskih i političkih, proširimo i u oblasti ekonomskih, kulturnih, naučnih veza, saradnji s medijima zemlje domaćina i svemu što bi moglo doprineti boljoj i široj slici Srbije u Rusiji. Kao ilustraciju odnosa, na primer, naših studenata prema ambasadi navešću samo sadržaj zahvalnice koju sam dobio na poslednjem prijemu za studente u ambasadi juna ove godine: „Hvala vam za nesebičnu podršku i razumevanje, za porodičnu toplinu našeg doma u Rusiji”. Veoma sam ponosan na našu saradnju sa srpskim privrednicima u Rusiji, pre svega na njihov odnos prema ambasadi. U svakom trenutku svi ti naši ljudi bili su spremni da pruže pomoć ambasadi u svemu što je bilo potrebno. Koristim i ovu priliku da im izrazim iskrenu zahvalnost.

Dobitnik ste najviših priznanja Ruske Federacije. Ruski zvaničnici neskriveno su pokazivali prijateljski odnos prema vama. Koje trenutke izdvajate kao najznačajnije?

– Na svakom koraku u Moskvi i širom Rusije osećao sam veoma prijateljski odnos prema Srbiji i njenoj ambasadi – od visokih zvaničnika do običnih ljudi. Ima mnogo takvih trenutaka i nije mi lako da neke posebno izdvojim. Dirljiv je, na primer, bio odziv Rusa u vreme poplava u Srbiji 2014. kada su donosili pomoć i danju i noću, ili stotine crvenih karanfila i upaljenih sveća koje svake godine 24. marta na dan početka NATO agresije 1999. ostavljaju obični ruski ljudi ispred kapije naše ambasade. Ruski patrijarh Kiril uručio mi je Orden Sv. Serafima Sarovskog, na koji sam vrlo ponosan. To je jedno od pet odlikovanja koja sam dobio. Zahvalan sam ministru Lavrovu na pažnji koju mi je ukazao uručenjem Počasne medalje za doprinos uzajamnoj saradnji, kao i na prisustvu oproštajnom prijemu u ambasadi. Bivši premijer Sergej Stepašin uručio mi je Orden velikog kneza Sergeja Aleksandroviča. Radujem se, takođe, i što je u Rusiji prevedena moja knjiga „Stara Srbija – drama jedne civilizacije”, za koju sam dobio dva lepa priznanja Međunarodnog slovenskog književnog foruma i Sajma knjiga u Moskvi. Ukratko, cela moja misija bila je ispunjena prijateljskom pažnjom zemlje domaćina.

Srpsko-ruski diplomatski odnosi zvanično traju više od 180 godina. Godinu dana nakon dolaska prvog ruskog konzula u Srbiju, došao je i prvi zvanični britanski diplomata. Dokumenti ukazuju da je njegov zadatak bio sprečavanje širenja ruskog uticaja. Šta se od tog vremena do danas promenilo? Da li smo za Zapad i dalje ostali „mali Rusi, konjovoci Rusima ka toplim morima”?

Jubilej naših diplomatskih odnosa bio je svečano obeležen i u Moskvi i u Beogradu. Reč je, naravno, o zvaničnim diplomatskim odnosima iako naši ukupni odnosi sežu duboko u srednji vek. Istorijski posmatrano, u odnosu Zapada prema Rusiji u celini, pa i na Balkanu, nije se suštinski ništa mnogo promenilo. Propagandne fraze o „malignom ruskom uticaju” na Balkanu koje danas čitamo, možemo naći i u prvoj polovini 19. veka, i posle Krimskog rata i posle Berlinskog kongresa. Zapad često sopstvene agresivne namere predstavlja borbom protiv navodne ruske opasnosti. I Rusija kao i sve velike sile daje prioritet svojim geopolitičkim i vojnostrategijskim interesima, ali carska Rusija je svojim ratovima protiv Osmanskog carstva tokom 18. i 19. veka postepeno slabila moć Osmanske imperije i doprinosila jačanju oslobodilačkih pokreta srpskog i drugih balkanskih hrišćanskih naroda. Koja je druga velika sila to činila? Ne bi bilo autonomije Srbije da nije bilo 8. tačke Bukureškog mira iz 1812. i Jedrenskog mira iz 1829. kada je Rusija nakon rata s Turskom insistirala na ispunjenju odredaba Bukureškog mira koje su se ticale Srbije. Balkanski slovenski i drugi hrišćanski narodi danas su skloni da zaborave veliku ulogu Rusije u očuvanju pravoslavlja u njihovim zemljama pod osmanskom vlašću. Nekima od tih zemalja (nije reč o Srbiji), tj. njihovom budžetu, carska Rusija davala je redovnu godišnju pomoć. Gledano u celini, posle velikih tektonskih promena izazvanih raspadom SSSR-a i ujedinjenjem Nemačke, Evropa, pa i Balkan, na neki način vraćaju se u poznatu orbitu borbe za uticaj u ovom regionu koja je trajala tokom 19. veka. Novi moćni igrač jedino su Sjedinjene Američke Države. Stiče se utisak da Evropa i svet sve više ulaze u novu istorijsku epohu turbulentnih međunarodnih odnosa koji ne isključuju ni veće konflikte.

Zanimljivo je bilo poređenje Kosova s Bogorodicom Kazanjskom, koje je general Ivašov naveo u jednom od mojih razgovora s njim. Za trenutak mi se učinilo da jedan nacionalno osvešćeni Rus dublje poima mistički značaj Kosova nego liberalno orijentisani Srbin. Da li je to opažanje preterano, i ako nije, kako ga objasniti?

– General Ivašov je dokazani prijatelj Srbije i srpskog naroda i razume značaj Kosova i Metohije za Srbe, ali nije jedini među Rusima. Tu je, pored ostalih, i sjajan istoričar Natalija Naročnicka. Imao sam prilike da više puta slušam istupanja patrijarha Kirila pred diplomatskim korom. Izvanredno je govorio o duhovnom i kulturnom značaju Kosova i Metohije za Srbe, ali i za evropsku hrišćansku civilizaciju. I u ruskoj diplomatiji i u ruskom društvu postoji tradicija razumevanja istorijskog smisla kosovske ideje i kosovskog nasleđa. Setimo se odličnih dela ruskog konzula Jastrebova, između ostalog knjige „Stara Srbija i Albaniija”, ruskih pesnika, kompozitora, pravoslavnih filozofa. Udar na Kosovo i Metohiju oni doživljavaju kao udar na temelje srpskog kulturnog i duhovnog bića.

Kao istoričar koji poznaje tokove ruske istorije, a i diplomata koji je lično svedočio njihovu političku stvarnost, kako ocenjujete ulogu predsednika Putina u vraćanju na put, reklo bi se, carske Rusije kada je reč o strategiji i ciljevima, samo u novom, drukčijem formatu? Interesantno je i više puta markirano njegovo insistiranje na Iljinu.

– Dolazak Vladimira Putina na čelo države označio je, nesumnjivo, početak velikog preporoda i vraćanja Rusije samoj sebi i svojim bogatim istorijskim tradicijama kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom planu. Na unutrašnjem planu počela je velika društvena i duhovna obnova naslonjena na viševekovno rusko ukupno nasleđe. Putin često ističe da je raspad SSSR-a predstavljao geopolitičku katastrofu svetskih razmera. Stvorio se veliki geopolitički vakuum i počela je borba za opkoljavanje i davljenje Rusije. Putinova istorijska zasluga jeste vraćanje dostojanstva Rusiji na međunarodnoj sceni i uvažavanje njenog glasa u svetskim događajima. U političko-filozofskom smislu on sebe definiše kao pristalicu umerenog konzervativnog političkog mišljenja. Na svetskoj političkoj sceni danas je jedan od možda nekolicine državnika u pravom smislu te reči. Svojim ukupnim delovanjem obezbedio je sebi dostojno mesto u istoriji Rusije.

Činjenica je da se naši narodi prepoznaju na jednom kolektivnom arhetipskom nivou. No, koliko je Srbija upoznata s modernom Rusijom, i obrnuto, koliko Rusi poznaju Srbiju van folklornog pejzaža?

– Postavili ste važno pitanje o kome se malo govori. Osim uskog kruga specijalista i, razume se, diplomata koji prate ovaj prostor, šira krug ljudi, pa i dobar deo inteligencije, ima vrlo uopštene predstave o Srbiji i srpskom narodu. U jednom delu javnosti i dalje dominira matrica svojevrsnog sovjetskog mišljenja, naročito kada je reč o zemljama u kojima su vekovima živeli i žive Srbi. Ne uviđa se dovoljno poseban odnos koji srpski narod, za razliku od drugih južnoslovenskih naroda, tradicionalno ima prema Rusiji i Rusima. Ali i mi bismo mogli da više radimo na bližem upoznavanju Rusa sa istorijom Srbije i Srba i uopšte našim kulturnim dostignućima. To se više odnosi na druge zemlje i narode, ali i na Rusiju. Ne postoji, na primer, nijedna moderno napisana istorija srpskog naroda na ruskom jeziku. S druge strane, ne postoji nijedna moderno napisana istorija Rusije na srpskom jeziku. Možda je i prirodno to što Srbi više znaju o ruskoj kulturi, naročito ruskoj književnosti, nego što Rusi znaju o srpskoj kulturi. Umesto uopštenih predstava nužno je bliže i temeljnije upoznavanje, izvan folklornog miljea. Rusi, na primer, malo znaju o turističkim mogućnostima Srbije, o našem crkvenom i duhovnom nasleđu, o ruskim tragovima u Srbiji. Raduje činjenica što ima sve više mladih Rusa koji uče srpski jezik, kao što imam utisak da i kod nas postoji pojačano interesovanje za učenje ruskog jezika. Uostalom, velika ruska civilizacija neizostavan je deo svetske civilizacije i njeno poznavanje može biti podsticajno u svakom pogledu za sve narode, pa i za naš. Stereotipi koji nam se uporno nameću prema Rusiji i Rusima ne mogu doneti ničeg dobrog, a po pravilu iza njih stoje prikrivene agresivne političke pretenzije. U svim prelomnim istorijskim događajima tokom proteklih vekova Srbi i Rusi bili su na istoj strani.