Sredina nije imperativ

Radmila Nedeljković, osnivač Udruženja „Centar u boji“ u Trsteniku, po obrazovanju specijalista strukovni vaspitač za likovno vaspitanje i član Udruženja likovnih pedagoga Srbije, govori za sajt Srpske ekonomije o svojim prvim preduzetničkim koracima, ljubavi prema slikarstvu i deci, nagradama ali i izazovima u radu tokom pandemije. Trenutno se usavršava na Master studijama na Akademiji strukovnih studija za vaspitače u Šapcu.

-Godine 2007. sam otvorila dečiju igraonicu „Tuf Tufnicu“, od subvencija države, gde sam radila dve godine. Bili su to moji prvi preduzetnički koraci. Nakon toga sam se posvetila daljem obrazovanju i podizanju dece.

Posle završetka specijalističkih studija za likovno vaspitanje, osnovala je 2015. godine Udruženje „Centar u boji“, koje se bavi edukacijom i kreativnim razvojem dece od četiri do 12 godina. Kaže da je centar imao i do 30 polaznika, ali da je sada taj broj prepolovljen. Udruženje vodi samostalno,a ono je neprofitno, izdržava se od članarina i donacija.

-Cilj je da se kod dece razvije divergentno mišljenje, estetitika, humanost, odnos prema radu, lepo ponašanje, samostalno razmišljanje. Dete se posmatra kao aktivno, interaktivno, kreativno biće. Glavno sredstvo rada je umetnost i naš odnos prema njoj. Vodim se Pikasovom krilaticom, da je svako dete umetnik. Neki među njima to i jesu, a deci je zajedničko da postižu odlične rezultate u školi i u drugim aktivnostima, naglasila je naša sagovornica.

Radila je u Centru na projektima koje je podržala opština. Tu su neki, ističe ona, fantastični projekti iz kulture kao „ Lik Kneginje Milice i rozeta“, „Grad na zrnu pšenice“, „Odevanje pokraj Morave“, „Zavičajna kuća“, a kroz njih je prošlo nekoliko hiljada dece. To je za nju neponovljivo iskustvo. Jedna od dečijih zbirki radova je i u Društvu likovnih pedagoga Srbije. Opština je „Centar u boji“ nagradila Oktobarskom nagradom za izuzetne dugogodišnje doprinose umetnosti i kulturi.

-Nagrađeni smo 2020. godine i Grand PRIX nagradom na Međunarodnom dečijem festivalu u Panoniji, za kolekciju radova i tako ušli u dečiju antologiju sa Novakom Đokovićem, Igorom Jurićem, Urošem Petrovićem, Ljubivojem Ršumovićem, Minjom Subotom i ostalim značajnim ličnostima koji su počasni građani ovog neobičnog mesta na severu Srbije.

Ponosna je i na prvu nagradu za dizajn na međunarodnom dečijem bijenalu BUDI u Pančevu, na drugu nagradu za „BUDI NAUČNIKA“, takođe na tom bijenalu kao i na specijalnu nagradu u Panoniji, koju je dobila osoba sa posebnim potrebama iz njihovog udruženja. Izdvojila je i ostvarenu saradnju sa fondacijom „Tijana Jurić“ na gostovanju u emisiji „Kulturiška“ na Brainz televiziji, a ponosi se i nagradom na Vitezovom Beogradskom proleću, nagradama u Dečijem kulturnom centru Beograda...

-Izlagali smo u Narodnom muzeju u Novom Sadu, Dečijem Kulturnom centru u Beogradu, u Društvu Neuronauke, kaže ova uspešna, kreativna žena. Organizovali smo u udruženju i novogodišnji humanitarni štand, cilj je bio da se deca zauzmu za sebe, da budu društveno aktivna, odgovorna i da razviju humanost. Uspeli smo da prikupimo novac za novogodišnje paketiće i za nove kecelje za udruženje. Želeli smo da kupimo paketiće i za drugare sa posebnim potrebama, a ta akcija još uvek traje.

Kako je rekla, udruženje se uvek odaziva humanitarnim akcijama, kada procene da one imaju plemeniti cilj.

Korona je, prema njenim rečima, pokazala pravo stanje stvari - a to je da je najbolje da se uzda u sebe. Pre korone je vodila likovne radionice u školi, gde je bila dosta angažovala, a kada je počela korona, dobila je otkaz u vrtiću.

-Znala sam da ne smem da odustanem. Sa roditeljima sam radila preko vibera, za dečije konkurse. Tako smo i dobili Grand Prix nagradu zajedničkim snagama, istakla je Nedeljkovićeva.

Nije joj teško da radi „u koroni“ jer je, kako kaže, napor pokreće i pomera, a rad u manjim grupama ima svojih prednosti. Smatra da su deca u ovom vremenu pandemije marginalizovana, da su im oduzeta neka prava, skraćeni časovi, ali da se digitalno opismenjavaju, što je, ističe, dobro.

-Na kraju sve je to individualan osećaj. To je Roberto Beninji lepo opisao u filmu „Život je lep“. Meni je na ličnom planu korona donela puno preispitivanja, da vidim gde sam i u kom smeru bi trebalo da se krećem. Zbog toga sam upisala Master.

Slikarstvo je njena velika ljubav, naslikala je više od 100 slika i ističe da one nisu samo komercijalne i da imaju trajnu vrednost. Izlagala je na međunarodnim izložbama žena slikara u Majdanpeku“. Pre 10 godina je, kako navodi, u elitnoj emisiji o kulturi „Metropolis“ na RTS- u predstavljen njen rad „Paunica“. Prošle godine je pod istim takvim nazivom „Paunica“ predstavljena njena skulptura u Dnevniku RTS.

-Radila sam je za humanitarnu aukciju, za pomoć bolesnoj deci, uložila sam sate i sate predanog rada. Rad je otkupljen na aukciji, ali je prevazišao moja očekivanja kada se pojavio u Dnevniku.

Ističe da je i majka i supruga i da su joj te uloge podjednako važne.

Upitana koliko joj je teško talentovanoj, lepoj, kreativnoj, vrednoj ženi da se izbori za ono što hoće u manjoj sredini i da li ima neke neostvarene želje u vezi Centra, Nedeljkovićeva kaže da samo želi da bude nezavisna.

-Borba je signal da smo ugroženi, a to nije dobro, ja tako ne vidim sebe. Obrazovala sam se, unapredila dečije likovno stvaralaštvo svoga kraja, logično je da želim da radim i zarađujem u svojoj struci. Tu nema dileme. I tu sredina nije imperativ. Volela bih da sa Centrom osvojim nagradu „Bogomil Karlavalis“, to bi zaista bila kruna mog dugogodišnjeg rada u udruženju. Moj moto je da samo idem napred, zaključila je Radmila Nedeljković.