Lepote Srbije oduzimaju dah

Ne prestajemo pešačiti jer ostarimo - starimo jer prestajemo pešačiti” – kaže za Srpsku ekonomiju Dragana Lalović, PR jednog od najvećih srpskih izvoznika “HIP-Petrohemije”, dugogodišnja novinarka Radio Pančeva i majka dve odrasle ćerke. Sagovornica je posebna i po tome što je u pedesetoj godini počela da planinari.

Da li je interesovanje za pešačenje i planinarenje počelo sa koronom ili je i ranije to bilo Vaše viđenje zdravlja, zdravih navika i borbe da se sačuva unutrašnji mir i ravnoteža sa samim sobom i okolinom?

Pročitala sam negde da su za planinarenje potrebne posebne cipele - i pomalo posebna duša. Planinarske cipele na početku nisam imala, ali duša me je vukla prirodi. Moja ljubav prema pešačenju i planinarenju prosto se desila. Prošla godina je bila izuzetno teška, život se totalno promenio i meni i svima nama. Jednog dana tokom korone odlučila sam da odem na pešačku turu na Zagajička brda - nestvarno lepa na sat vremena od Pančeva u kome živim. Svidelo mi se, nagovorila sam sestru da mi se pridruži i popele smo se zajedno na Crni vrh na Gučevu. I tako je sve krenulo. Ljudi misle da je planinarenje teško, a zapravo je istina sasvim drugačija. Potrebna vam je jaka volja, upornost, dobra kondicija, ljubav prema planinarenju i pomalo avanturistički duh. Kažu: “Hodanje je najbolji čovekov lek.”

Zašto baš taj vid fizičke aktivnosti?

Ja inače puno šetam. Imam dva psa, Bigija i Magi, koji su ravnopravni članovi moje porodice. Svakodnevno smo u šetnji u našem kraju, na Tamiškom keju. U želji da još više uživam u prirodi odlučila sam se za planinarenje. U planinarenju dani prolaze sa vetrom, suncem, snegom, zvezdama. Primećuješ naizgled neponovljive sitnice. Šteta je ne videti sve boje Grze, pogled sa Tare koji oduzima dah, bajkoviti Povlen u zimsko doba. Ove male stvari čine naš život velikim. Planinarenje je zdravo i može da pomogne da pročistite misli. Ta posebnost mira i tišine dok si u prirodi kad shvatiš da u životu sve možeš da prebrodiš.

Koliko ste kilometara do sada prešli?

Od poslednjeg dana maja kada sam bila na Zagajičkim brdima do oktobra prešla sam prvih planinarskih 100 kilometara. Posle toga sam prestala da brojim. Najviše sam ponosna što sam bila učesnik ovogodišnjeg Božićnog uspona na Rtanj. Popela sam se na najviši vrh Šiljak, koji se nalazi na 1565 metara nadmorske visine. Penjala sam se težom, severnom stranom, a spustila južnom. To je ujedno i najozbiljniji uspon za mene po snegu, ledu i vetru. Osećaj kada iz šume izađeš na greben okružen oblacima i lepota koju vidiš u daljini je nešto neponovljivo. Vratiću se ponovo na Rtanj kada bude lepše vreme.

Da li se potpuni laik može uputitu u avanturu zvanu planinarenje ili su potrebne pripreme i saveti iskusnih planinara?

Ja sam bila potpuni laik, a sada učim iz svog i tuđeg iskustva. Na internetu ima puno tekstova na tu temu, a posebnost koju pruža planinarenje je razgovor sa drugim ljudima od kojih možeš dobiti mnoge korisne savete. Ako želite da smanjite nivo stresa, da se opustite posle naporne nedelje na poslu i pripremite za narednu, ako želite da imate miran san možete da krenete na neke laganije ture. Probajte nije teško.

Kako birate pešačke staze koje ćete osvojiti?

Izbegavam akcije za koje nemam dovoljno psihofizičke snage. Do sada sam planinarila sa dva planinarska kluba – jednim iz Pančeva i jednim iz Beograda. Pratim koje su akcije u najavi, podelim razmišljanja sa prijateljima, pročitam na internetu zanimljivosti o tim mestima i na kraju pobedi ono što je interesantnije u tom trenutku.

Da li je bilo tokom planinarenja nekih neuobičajenih ili nezgodnih situacija?

Za sada nije bilo nezgodnih situacija. Ono što je specifično, posebno zimi su vremenski uslovi, koji mogu za čas da se promene na planini. Planine su ćudljive. Dešavalo mi se da sunčan dan na Povlenu pređe u dan okovan mećavom i snežnim nanosima, koji zatrpavaju vaše tragove, da mi se od hladnoće zaledi kosa na Rtnju... Kada si na planini sve to moraš da izdržiš i pobediš.

Koje krajeve Srbije ste obišli i na kojem mestu ili mestima ste se osećali najbolje i poneli najlepše i najpozitivnije utiske?

Ovu godinu sam započela osvajanjem Cera. Od početka korone popela sam se na Bukulju, Gučevo, Frušku goru, Vršački breg, Taru, Cer, Rtanj, Povlen, hodala kanjonima Crne reke, Uvca i reke Gradac, vrelom Mlave i Grze, uz vodopad Veliki buk – Lisine, raftingovala Limom. Najbolje se osećam na Tari. To je naša najlepša planina, a njeni vidikovci Banjska stena i Crnjeskovo su mesta gde počinje lepota. I specijalni rezervat prirode Uvac je jedan divan predeo. Ne mogu da zaobiđem neka mesta, koja su nepravedno zapostavljena, a na dohvat su ruke. Kao neko ko živi i radi u Pančevu mogu svima da preporučim šetnju gradskom šumom. To je pravi raj na zemlji sa druge strane reke Tamiš. Ovom stazom stižemo do kula svetionika, simbola grada Pančeva. To je jedini par svetionika duž čitavog toka Dunava, koji se nalazi baš na ušću Tamiša u ovu reku. Volim tamo da odem.

Nastavljate da i u 2021. peške prelazite i upoznajete Srbiju. Kakvi su planovi za ovu godinu?

Prošla godina me je naučila da u životu ne možeš ništa planirati. Ima toliko toga što ne znamo, a što je lepo u Srbiji. Želja mi je da se u ovoj godini popnem na planinske vrhove više od 2.000 metara. Za početak na Midžor, na Staroj planini. I naravno da se usresredim na sitne radosti koje donosi planinarenje - razmenu pozdrava sa nepoznatim prolaznicima, koje srećem na planinama, topao pasulj i kuvano vino nakon pešačkih tura sa divnim ljudima koje sam upoznala tokom proteklih meseci, traganje za onim što je lepo i inspirativno. Čekam da ovo ludilo zvano „korona“, u kome sam shvatila da su vreme i kilometri relativna stvar, prođe. Da mogu da odem u neke daleke krajeve.