Rad na sebi je svegeneracijski

Radmilu Urošević znam kao osobu koja daje sve od sebe i potpuno je posvećena ljudima. Više od dvadeset godina pomaže i podržava, bez rezerve mlade, starije, stare. Ona je sociolog i koordinatorka Volonterskog servisa Zvezdara. Iako joj je ostalo još malo do penzije, sa istim žarom, možda i većim obavlja svoj posao. Ponosno ističe da Volonterski servis u uslovima pandemije nije ni jednu aktivnost obustavljao, niti je prekidao rad. Dogodilo se to da je korona samo pojačala probleme koji su postojali i pre njene pojave.

- Mnogi ljudi žive sami i nevidljivi su za sistem. Zahvaljujući mobilnim timovima koje je organizovala opština Zvezdara nevidljivi su postali vidljivi - ističe naša sagovronica.

Sugrađanima koji su polupokretni, nepokretni, nemoćni, bolesni u kućnim uslovima tada je mnogo značilo to što imaju nekog ko im dolazi na vrata i nabavlja lekove i hranu.

- Posle vanrednog stanja pritisak na Volonterski servis je bio veliki. Trudimo da se organizujemo tako da nikoga ne odbijemo. Volontere koji su nam na raspolaganju i koji rade do devet sati nedeljno preraspodelili smo na više korisnika.

Epidemija usamljenosti

Sagovornica ističe da je poseban pritisak na Savetovalište za pojedince i porodice jer je Kovid pojačao osećaj usamljenosti, straha, neizvesnosti, anksioznosti, porodičnog nerazumevanja i sukoba. Ona smatra da bi trebalo da pričamo o i epidemiji usamljenosti. Sve smo više okrenuti sami sebi, deca nemaju vremena za starije, stariji ne razumevaju mlađe i dolazimo do toga da nam je potrebna pomoć, ali ne znamo kome možemo da se obratimo da nam pomogne.

- Usluge Volonterskog servisa su svegeneracijske. Najmlađi volonter ima 17, a najstariji 74 godine. Korisnici imaju od 9 do 94 godine. Probleme imaju sve generacije, niko nije pošteđen usamljenosti, anksioznosti i to je okvir za svaki razgovor o savremenom čoveku. Smisao je izgubio svaki smisao, a razgovor o smislu je veoma važan. To je klizav teren i trebalo bi pažljivo da pristupimo toj temi u razgovoru sa ljudima. Ali smisao moramo da pronađemo. Trudimo se da dajemo ljudima neku novu energiju, da ih osnažimo i uputimo, pre svega na sebe, da usvojimo neku životnu filozofiju koju na žalost nemaju. Najviše treba da očekujemo od sebe samih i da zato treba da ulažemo u sebe, da razvijamo svoje potrebe, mogućnosti, interesovanja, veštine.

Za sociologe nikad više posla

Zbog toga su, prema rečima naše sagovornic, dugoročni ciljevi Volonterskog servisa Zvezdara da nauči i uveri ljude da razmišljaju tako da od sebe samih najviše očekuju, bez obzira koliko imaju godina i novca, da taj način život zasigurno donosi pravi boljitak. Dalje kaže da stari ljudi ne očekuju mnogo od svojih penzionerskih dana, srednjoj „sendvič“ generaciji suštinski je najteže jer je pritisnuta problemima mladih i starijih, dok je pitanje mladih posebno.

- Za njih često kažu da su hedonisti, da su lenji, da ne ulažu dovoljno u sebe, da ne znaju šta hoće, ali da ne znaju ni šta neće. Oni su apriori u buntu koji ne razrešavaju na pravi način. Zaista za sociologe nikad više posla - zaključuje sagovornica koja se bavi i socioterapijom.

Veoma joj veruje i smatra da je uz lekove pojedincima potrebna i socioterapija - disciplina koja daje recepte na kojima piše: nedeljno tri sata biblioterapije, tri sata druženja, dva sata šetnje ili rekreacije.

- To su rutine koje svi znamo, ali smo ih zaboravili. Volonterski servis Zvezdare ima niz edukativno-kreativnih radionica koje su upravo socioterapija – „Knjiga kao lek“ ili „Urbani baštovani“. I opet ističem da godine nisu bitne. Ako ste uspešni ili neuspešni, zaljubljeni, depresivni zbog čega bi bilo važno koliko imate godina. Time se, između ostalog bavim i u knjizi „Starenje uz autocenzuru“. Namećemo sebi predrasude i prepreke sa kojima se teško razračunavamo i koje su mnogo jače od predrasuda koje nam nameće društvo i okruženje. Često nismo ni svesni koja nas ograničenja osujećuju da budemo radoznali, da istražjemo svoje mogućnosti - dodaje Radmila Urošević.

Sagovornica još kaže da dok ne upoznamo sami sebe nećemo ni biti zadovoljni i srećni ljudi. Nije važno koliko puta nešto promašimo, koliko puta padnemo. Važno je da se podignemo i ponovo stanemo na noge.